Nije sve stalo: Psiholozi rade preko Skajpa, i otkrivaju šta ih poslovni ljudi najčešće pitaju

Zaposleni s kojima najviše radim, uglavnom imaju strah od toga da na nekom poslu "ne gube svoje dragoceno vreme"

Porast zaposlenih na psihoterapiji primetan je u poslednjih nekoliko godina, a srazmeran je intenzitetu stresa, užurbanog tempa i poslovnih, ali i porodičnih obaveza. Najveći izazov je napraviti balans, odgovoriti na sve zadatke, a biti adekvatno plaćen za to, i odoleti svakodnevnom pritisku.

Teme za vas

Pitali smo psihologa zašto poslovni ljudi najčešće posećuju psihoterapeuta, koji izazovi im stvaraju najviše problema, šta je okidač za otkaz u 21. veku, i kako se seanse odvijaju u ovom kriznom trenutku, kada vlada korona virus.

- Ono što generalno mogu da vam kažem, jeste da na psihoterapiju najčešće dolaze zaposleni s dobrim, odnosno odličnim primanjima, koji finansijski mogu da isprate trošak seansi, kao i oni koji su tom pogledu obrazovaniji od većine stanovništva, budući da se na psihoterapiju, kod nas, i dalje gleda iz više uglova - započinje razgovor za Telegraf Biznis naša sagovornica, dipl. psiholog i REBT psihoterapeut.

S druge strane, kaže ona, baš zato što su situirani i nalaze se na visokim radnim pozicijama - kod njih često dolazi do takozvanog sagorevanja (burn out). Najčešće je reč o pritisku koji dolazi s vrha, odnosno iz menadžmenta, ali i o nagomilanim obavezama, jer vlada mišljenje da velika plata i stabilnost moraju nekako biti "opravdane".

Ne radi ni svaka firma po istom principu, priča naša sagovornica. Postoje one kompetativnije, u kojima se stalno traži maksimum od zaposlenih, a zadovoljstvo njihovim radom i trudom je obično optimalno, nikad izraženo.

U takvim situacijama, zaposleni se suočavaju s ozbiljnom borbom, koju vode s firmom i kolegama, ali i sami sa sobom. Ne ostavlja im se mogućnost "praznog hoda" ili "pauze", već stalno slušaju o tome kako treba ići napred. To svakako da jeste cilj, ali ne po svaku cenu, jer može značajno ugroziti psiho-fizičko stanje ljudi.

Ambicija, kao što znamo, ima dve strane medelje, i ne podnosi je svako na isti način. Neki su jači, bolje "opstaju", a neki ne uspevaju da se izbore s tolikim pritiskom, i onda potraže stručnu pomoć. Osim toga, često se javlja i osećaj "krivice" u kolektivu, ako izlaze s posla na vreme, ili nisu stalno dostupni firmi, kao na primer, neki drugi, ambiciozniji. Radno vreme često nije fiksno, što im stvara dodatno opterećenje.

- S druge strane, javljaju mi se i ljudi koji su na prosečnim pozicijama, ali koji žele da napreduju, samo ne znaju kako. Nemaju dovoljno samopouzdanja, ni kada je reč o svom znaju i radu, ni kada je reč o postavljanju granica. Oni ne samo da ne znaju šefu da kažu "ne", već se retko suprotstavljaju i kolegama. Jednostavno, nisu svi direktni, borbeni i asertivni po prirodi, pa im treba stručna psihološka pomoć kako bi znali kako da se postave i zauzmu za sebe - ističe naša sagovornica i dodaje:

- Iznenadili biste se, ali ljudi ne daju otkaz zbog para onoliko često koliko mislimo. Kao jedan od glavnih okidača mogu da navedem monotoniju na poslu, koja posebno negativno utiče na kreativne, radoznale, enegrične ljude. Njima ambicioznost i želja za napretkom ne dozvoljavaju da se "vrte u krug", da svaki dan rade iste stvari. Žele ono što je konstruktivno, produktivno i što ima smisla.

Prema rečima naše sagovornice, njihovi ciljevi su, po pravilu, viši, kao i njihova očekivanja, pa su skloni tome da daju otkaz i traže nešto drugo, bolje. Ne žele zonu komfora.

Dok s jedne strane imamo ljude koji ne vole izazove i česte, odnosno nagle promene, s druge strane su ljudi koji uživaju da pomeraju granice, i takvi najčešće daju otkaz. Međutim, njihovo znanje i iskustvo im kasnije dozvoljavaju da lakše pronađu novi posao, jer važe za "poželjni kadar".

Zapravo, oni najviše od svega imaju strah od toga da na nekom poslu "ne gube svoje dragoceno vreme".

- U poslednje vreme, na psihoterapiji sve češće viđam ljude koji dođu baš zato što se dvoume da li da daju otkaz u firmi u kojoj rade, a mi onda zajedničkim snagama dolazimo do "rešenja": da li je to ispravno, racionalno, da li su njihove strepnje i nezadovoljstva trenutni ili opravdani, u kom smeru dalje ići, i tome slično - kaže ova psihološkinja iz Beograda.

Dati otkaz nije laka odluka, posebno u državama koje ne mogu da se pohvale stabilnim tržištem rada. Normalno je da se u ljudima javi strah da li je ideja o otkazu ispravna, da li će posle naći dobar posao i ono što im zaista odgovara.

- Ono kako ja radim s takvim klijentima, jeste da ih odmah na početku uverim da ništa nije sigurno, pa ni to da li je odluka o otkazu ispravna. Jednostavno, to je često "ruski rulet", ali naša reakcija na situaciju zavisi od nas samih, i to je ono na šta možemo direktno da delujemo. Strah je, ujedno, i najčešća kočnica u mnogim životnim situacijama, i trebalo bi ga kontrolisati.

A kako se odvijaju seanse u ovom kriznom periodu?

- I pre ove nepovoljne situacije, sa mnogim klijentima sam radila onlajn, odnosno preko Skajpa, posebno s onima iz inostranstva. Sada je to svakako preporuka, radi bolje zaštite svih nas. Terapija se odvija adekvatno i nesmetano, a nekim klijentima čak više i odgovoraju onlajn seanse. Ja, konkretno, uglavnom radim s mlađim klijentima koji dobro barataju s tehnologijom, ovakav vid komunikacije im nije stran, a mnogi od njih i generalno rade od kuće, ne samo sada, jer im je takva priroda posla - objašnjava naša sagovornica.

- Neki klijenti su me i sami pitali, zbog cele situacije, da li seanse možemo da nastavimo preko Skajpa, tako da prekida u poslu nemam. Niko se do sada nije javio sa željom da prekinemo seanse, kad već postoji onlajn opcija, jedino ako je neko trenutno izolovan u smislu da se vraća u rodni grad gde možda nije u prilici da redovno ili uopšte bude na mreži. U tom slučaju se naš plan svakako pomera. Ta pauza, od dve, tri ili četiri nedelje nas ne remeti, tako da ćemo kada kriza prođe, nastaviti tamo gde smo stali - dodaje za kraj.

(B.Đ.)