Plate male, a tržni centri puni - kako nam to uspeva u Srbiji

Da li i vi često čujete "Narod kuka da nema, a samo kupuje". Ko "ne izlazi" iz tržnih centara i zašto bismo se nekad pre odrekli ručka, nego najnovijih patika?

Iako verujemo da smo mi, kupci, na dobitku kada kupujemo na sniženju, ta tvrdnja delimično nije tačna.  

Teme za vas

Zanimljivo je da su atraktivna mesta za šoping, pametno raspoređena po svim delovima prestonice, uvek krcata, iako rade od 10 do 22 časa, svaki dan u nedelji. Tržni centri nisu kreirali samo nove standarde kupovine, već i zabave, i zamenili su one objekte koje smo zvali "robna kuća", odnosno gde smo išli isključivo po robu.

Moda, lepota, hrana, filmovi, igračke, masažeri, nakit, kozmetika, preparati za zdravlje - sve to nas sada čeka na istom mestu. Jednom kada uđemo, nema potrebe da izlazimo barem nekoliko sati. Neretko kupujemo i ono što nam ne treba, jer nas mame izlozi i sniženja. Ipak, svakodnevno se žalimo na mala primanja.

Da li trošimo van svojih mogućnosti?

U Americi, oni koji posećuju šoping mol barem jednom nedeljno - potroše oko 150 dolara tom prilikom, odnosno 30 milijardi dolara nedeljno, kada se računaju svi potrošači. U Srbiji to svakako nije situacija, ali zasigurno trošimo više nego što možemo da zaradimo.

Beograđani u proseku zarade oko 100 evra više nego ostali stanovnici Srbije, a ako znamo da je aktuelna prosečna plata u prestonici nepunih 70.000 dinara, postavlja se pitanje kako nam pored plaćanja računa, hrane i ostalih obaveza, ostane toliko vremena i novca za šoping?

Ne zaboravimo da u našim radnjama, kupujemo po "zapadnim cenama".

Pre nekoliko godina, medicinska škola u Hanoveru sprovela je studiju koja otkriva da 7 odsto odraslih pokazuje neku vrstu kompulsivnih problema vezanih za šoping, a taj broj u poslednje vreme intenzivno raste kako u SAD, tako i u Evropi. Klinički psiholog, Astrid Muler, kaže da je potreba za prepoznavanjem ovog fenomena sve veća, i da bi trebalo da ga posmatramo kao specifično mentalno stanje, odnosno poremećaj, ako stvari odu predaleko.

Posebno smo osetljivi na takozvane "nevidljive troškove", odnosno na provlačenje kartice. Kada vidimo mogućnost plaćanja na 6 ili 12 rata, pa makar i na 3, automatski reagujemo kao da određeni proizvod dobijamo za džabe ili po znatno nižoj ceni - jer je naše plaćanje prolongirano. Cifra, međutim, ostaje ista.

Kada su aktuelna sniženja u tržnim centrima širom zemlje, redovi za kasom nekada vode skroz do izlaza prodavnice. Sa druge strane, prodavci vremenom postanu i "psiholozi", a oni zaposleni u SECOND HAND radnjama zapažaju sledeće: Ovde ne kupuju ljudi bez novca, jer misle da će "siromaštvo" da izađe na videlo. Ili oni koji su "duhom siromašni", pa ih je sramota da nose "polovne stvari".

Poreklo ove robe nije uvek poznato, ali je zanimljivo da se etikete "jakih brendova" uglavnom seku. Ipak, oni imućni, koji se razumeju u modu, znaju da prepoznaju da li je, na primer, neka košulja markirana. Ovde prodavci sreću čak i biznismene, advokate, lekare, profesore, studente, novinare, umetnike, kostimografe, pa i pevače.

Dakle, naša je predrasuda da "polovnu odeću" nose ljudi koji nemaju para za nove komade iz tržnog centra. Stručnjaci prepoznaju još jedan fenomen: stranci, koji dolaze iz stabilnijih i uređenijih država, mnogo manje pažnje posvećuju brendovima, nego ljudi iz Srbije. Oni se ne libe da kupe "second hand" stvar.

U poslednje vreme, neke influenserke i jutjuberke su počele da promovišu stvari iz "second hand" prodavnica kao odgovor na preterano i nesavesno trošenje, ali i gomilanje garderobe. Bilo da sebi prave marketing ili ne, oni koji ih slepo prate, verovatno će u nekom trenutku bar delimično krenuti njihovim stopama.

Zapažene su i situacije da u domaćim tržnim centrima, odnosno u radnjima koje se nalaze u njima, na neko vreme "nestanu" proizvodi koje su "na sva zvona" hvalile jutjuberke. Iako ljudi i dalje odlaze u šoping po ličnom nahođenju, ne smemo zanemariti činjenicu da sve više mladih, posebno devojčica, kupuje po preporuci javnih ličnosti.

Ovaj podatak vas možda neće iznenaditi, ali posetioci tržnih centara su mahom žene. Širom sveta, one "odnose" 70 do 80 odsto ukupne potrošnje, nevezano za to čije ime se nalazi na platnoj kartici. Već smo pisali o porezu na roze, a ovakva prostrana mesta, na više spratova, idealna su i za porodičnu kupovinu i druženje.

(B.Đ.)