Veselin Jevrosimović: Nacrt iz budućnosti

Osmog septembra 1966. godine, gledaoci ispred crno-belih televizora prvi put su videli kapetana Kirka kako iz džepa vadi mali uređaj, otvara ga uz karakterističan zvuk i razgovara sa posadom broda koji kruži oko planete. Za tadašnju publiku to je bila čista fantastika, naučna fantastika. Šezdeset godina kasnije, taj isti gest svakodnevno ponavljamo kada koristimo mobilne telefone, bez da razmišljamo o tome odakle je zapravo potekla ideja.

Naime, Martin Kuper, tvorac prvog mobilnog telefona, u više intervjua je isticao da ga je upravo ta scena podstakla da razmišlja o prenosivoj komunikaciji van granica automobilskih telefona.

Teme za vas

Slična priča ponavlja se kod tableta, glasovnih pomoćnika i automatskih vrata, uređaja koje smo prvo videli u naučnoj fantastici, a tek kasnije u prodavnicama.

Zbog toga naučna fantastika nije samo zabava. Ona nudi prostor u kome društvo unapred promišlja etičke i bezbednosne posledice tehnologije, pre nego što ta tehnologija uopšte postane dostupna. Retko koja druga forma umetnosti to radi na tako direktan način.

Veza, naravno, ide i u suprotnom smeru. Kada je Stiven Spilberg pripremao film Majnoriti report, okupio je pravi naučni tim koji je mesecima razrađivao verodostojnu tehnologiju budućnosti.

Gestovni interfejs kojim je glavni junak listao podatke rukama nije bio specijalni efekat, već stvarno istraživanje jedne od MIT laboratorija. Posle filma nastavljeno je istraživanje ovog rešenja kao komercijalnog proizvoda.

Slično, od 1992. godine u Sjedinjenim Državama postoji grupa pod nazivom SIGMA, sastavljena od pisaca naučne fantastike koji besplatno savetuju agencije i državne institucije o mogućim tehnologijama i pretnjama budućnosti.

Njihov zadatak nije da pišu priče, već da zamislе scenarije do kojih klasični analitičari retko dolaze.

Međutim, prava vrednost naučne fantastike nije u tačnosti predviđanja, jer većina zamišljenih detalja na kraju ispadne pogrešna.

Vrednost je u tome što ona širi granice onoga što inženjeri, naučnici i donosioci odluka uopšte smatraju mogućim, i to mnogo pre nego što se prva stvarna ideja pojavi u laboratoriji.

Šezdeset godina posle prve epizode Zvezdanih staza, i dalje gledamo u nebo i zamišljamo uređaje kojih još nema.

To je na neki način i glavna osobina ovog žanra, njegova sposobnost da sanja pre nego što nauka pokuša da ga sustigne.

(Telegraf.rs/Veselin Jevrosimović)