Bez ovih stvari ne možemo, a najveći su zagađivači na svetu: I ne, nije nafta

Proizvodnja tekstila, odeće i obuće smatra se jednim od najvećih zagađivača na svetu, sve je prisutniji model tzv. brze mode koji dodano povećava količine tekstilnog otpada i zbog načina proizvodnje zagađuje okoliš, a kompanije s fokusom na održivoj proizvodnji teško se probijaju.

Akcioni plan Evropske unije za održivu privredu navodi da tekstil predstavlja četvrtu najveću kategoriju po pitanju korišćenja primarnih sirovina i vode, nakon proizvodnje hrane, stanovanja i transporta.

Teme za vas

- Brza moda podrazumeva sve ono loše u modnoj industriji, a veže se uz lošiji kvalitet proizvoda, izrabljivanje radnika i zagađenje okoline -  kaže profesorka na zagrebačkom Tekstilno-tehnološkom fakultetu Irena Šabarić.

Brzu modu karakteriše brzina u proizvodnji odevnih predmeta i njihovoj distribuciji u prodavaonice. Obično je reč o proizvodima koji imaju pristupačnije cene, ali neretko i slabiji kvalitet što rezultira većom potrošnjom i neadekvatnim odlaganjem otpada, jer se većina ne može reciklirati.

Kompanije proizvodnju često prebacuju u krajeve gde ne moraju poštovati stroga pravila proizvodnje, kako bi proizveli što jeftinije proizvode, uglavnom na štetu radnika, i ostvarili profit, ističe Šabarić, piše Poslovni dnevnik. 

Poseban problem su tekstilni materijali izrađeni od sintetičkih vlakana, kao što su poliester i najlon, koji kroz upotrebu odeće otpuštaju mikroplastiku.

- Većina tekstila koji "recikliramo", pakuje se u kontejnere i šalje u druge zemlje gde se ponovno otkupljuje i preprodaje, od čega se zapravo sastoji ta "reciklaža - naglasila je Šabarić.

Životni vek odevnih predmeta zavisi od mnogo faktora. Materijali od sintetičkih vlakana su podosta izdržljivi i mogu biti dugotrajniji od pamuka, ali i to zaisi od kvaliteta same proizvodnje.

- Istraživanja se obično sprovode na bazi 50 pranja, ako neki odevni predmet izdrži 50 pranja onda se smatra kvalitetnijim - pojašnjava Šabarić razliku u kvalitetu proizvoda u modnoj industriji.

Šabarić smatra da postoji mesta na tržištu za kompanije kojima je fokus na održivoj proizvodnji.

Za razliku od bilo kojih varijacija na temu, vintage i second-hand prodavnice ne koriste nove resurse iz prirode da bi dobili novi proizvod nego ulažu u postojeći, zakrpe ga, operu i izlažu u prodajnom prostoru.

Bogate zemlje neretko svoje odbačene stvari izvoze u zemlje siromašnog sveta koje "ni krive ni dužne" postaju njihova skladišta i smetlišta.

(Telegraf Biznis)