Novi trend održivosti: Regenerativna poljoprivreda - moguće rešenje za budućnost

Klimatske promene i intenzivne poljoprivredne prakse sve više ugrožavaju otpornost lanaca snabdevanja i egzistenciju poljoprivrednih zajednica u Evropi i širom sveta.

Kako bi se odgovorilo na ove izazove, ključni akteri u lancima vrednosti, vlade, finansijske institucije i poljoprivrednici okreću se regenerativnim proizvodnim sistemima. U središtu ove tranzicije nalazi se sve veći fokus na finansiranje prelaska i investicije koje podržavaju usvajanje regenerativne poljoprivrede, obezbeđujući održivu proizvodnju u okvirima planetarnih granica.

Teme za vas

Ovaj izveštaj istražuje ekonomski uticaj prelaska na regenerativnu poljoprivredu na nivou farmi. U njemu su katalogizovani dostupni podsticaji, istaknuti finansijski nedostaci sa kojima se suočavaju poljoprivrednici kroz 34 različite kombinacije 12 useva u 10 evropskih zemalja, kao i konkretne preporuke za aktere u prehrambenom sistemu.

Glavni nalazi izveštaja

Izveštaj uključuje nalaze o ekonomskoj održivosti za poljoprivrednike i njihovim potrebama za finansiranjem tokom tranzicije ka regenerativnoj poljoprivredi, kao i uvide u postojeće podsticaje.

Ekonomska održivost i potrebe za finansiranjem

Na osnovu istraživanja, utvrđeno je da je poslovni slučaj za poljoprivrednike (neto profitni efekat) pri primeni šest najčešćih regenerativnih poljoprivrednih praksi pozitivan nakon 3 do 5 godina za sve veličine farmi u poređenju sa konvencionalnim praksama (za useve koji su obuhvaćeni ovom studijom). Glavni faktori veće profitabilnosti su predviđeni porast prinosa i smanjenje troškova.

Međutim, primećene su razlike u profitabilnosti koje se najčešće mogu objasniti vrstom useva, rotacijom kultura, veličinom farme i fazom prelaska na regenerativne poljoprivredne prakse. Najveću profitabilnost ostvaruju usevi sa visokom gustinom prinosa (kao što su krompir i paradajz), rotacione kulture i velike farme (preko 55 hektara). Kod sličnih useva u različitim zemljama, varijacije u profitabilnosti najviše zavise od prosečne veličine farme, ali su takođe pod uticajem prinosa, cena useva i troškova inputa.

Posebno se ističe da male i srednje farme mogu ostvariti pozitivan ekonomski rezultat samo uz pažljivo planiranje investicija (npr. deljenje opreme ili korišćenje poljoprivrednih usluga umesto kupovine opreme) i rotaciju sa profitabilnijim kulturama. Ovim poljoprivrednicima je potrebna podrška kako bi profitabilno upravljali tranzicijom.

Foto: Shutterstock

Bez obzira na očekivani neto profitni efekat, poljoprivrednici se suočavaju sa značajnim inicijalnim ulaganjima pre nego što sprovedu regenerativne prakse. Naše istraživanje pokazuje da se početna ulaganja kreću između ~2.000 €/ha i ~5.000 €/ha (pre podsticaja), u zavisnosti od odluka poljoprivrednika da kupuju ili dele potrebnu opremu ili koriste poljoprivredne usluge. Kada se uzmu u obzir ova ulaganja, period povrata investicije za poljoprivrednike iznosi oko 9 godina, sa prosečnom internom stopom povraćaja (IRR) od samo 4% u periodu od 10 godina.

Postojeći podsticaji

Analizom dostupnih podsticaja došli smo do sledećih zaključaka:

- Dostupni podsticaji nisu dovoljni da pokriju troškove tranzicije na nivou farmi. Korišćenjem postojećih podsticaja, period povrata može se smanjiti sa 9 na 5 godina, ali će poljoprivrednici i dalje imati potrebu za dodatnim finansiranjem u iznosu od ~1.400 do 4.100 €/ha (nakon podsticaja), u zavisnosti od obima ulaganja.

- Na makro nivou, postoji značajan finansijski jaz, jer je trenutno pokriveno samo 2 do 6% ukupnih potreba za finansiranjem tranzicije ka regenerativnoj poljoprivredi u Evropi.

- Postoje značajne razlike među zemljama – veći broj podsticaja pronađen je u Velikoj Britaniji, Nemačkoj i Francuskoj, dok su podsticaji za regenerativnu poljoprivredu manje prisutni u Srbiji, Grčkoj, Turskoj i Poljskoj.

Trenutni podsticaji nisu adekvatni: uglavnom su usmereni na pokrivanje tekućih troškova, a ne na nužno potrebna početna ulaganja. Takođe, često nisu prilagođeni specifičnim potrebama poljoprivrednika niti željenim ishodima regenerativnih praksi, što može dovesti do neželjenih posledica, kao što je forsiranje monokulture.

Nedostatak transparentnosti i pristupa podsticajima: Poljoprivrednicima je otežan pristup informacijama o podsticajima, a takođe nedostaje sistematska odgovornost za praćenje i regulisanje podsticajnog okvira za sprovođenje regenerativnih praksi širom Evrope.

Prelazak na regenerativnu poljoprivredu može doneti značajne ekonomske i ekološke koristi, ali trenutne finansijske prepreke usporavaju njegovu široku primenu. Neophodno je unaprediti i povećati finansijsku podršku, poboljšati tržišne podsticaje, omogućiti bolji pristup znanju i obuci, te uspostaviti jasnije mehanizme za finansiranje početnih ulaganja.

Bez konkretnih mera koje će premoste finansijski jaz, mala i srednja gazdinstva u Evropi neće moći da pređu na regenerativne prakse, čime se ugrožava dugoročna održivost evropskog poljoprivrednog sistema.

(Telegraf Biznis/WBCSD.org)