Trgovci u Srbiji od "ekološke" naplate kesa zaradili milione evra, papirne više niko i ne pominje

Svima nam se dešava - i pored pokušaja buđenja svesti, i dalje kada kupujemo namirnice, na kasi tražimo i plastičnu kesu. Često i više njih.

Te iste kese, bacimo posle nekoliko minuta. A baš neku od tih ćemo verovatno ponovo naći, godinama kasnije u tanjiru.

Iako u Srbiji odavno postoji ideja da se iz upotrebe izbace besplatne plastične kese, samo mali broj trgovina nudi one koje ne ugrožavaju životnu sredinu.

VELIKA EKOLOŠKA KAMPANJA - VELIKA ZARADA

Od velike kampanje i akcija za smanjenje upotreba plastičnih kesa, uspeli smo samo jedno - da trgovci imaju veću zaradu. I dok neki pokušavaju da ponude alternativu, u vidu cegera ili papirnih kesa kao neki domaći supermarketi, drugi su licemerno, ekološkom kampanjom nakrcali veći profit.

Naplata kesa, ali i dizanje cena istih koje je beleženo u međuvremenu, u funkciji je povećanja profita, a ne za unapređenje životne sredine. Tako, nijedan dinar od njihove prodaje ne sliva se u državnu kasu, što znači da kao građani zapravo finansiramo brendiranje kesa. Rešenje za to je zeleni fond, ili tzv. zeleni dinar, ali kod nas se još niko nije setio da to uvede.

Nije samo kašnjenje uvođenja papirnih kesa ono što bi trebalo da nas brine - gotovo je nemoguće kupiti bilo šta a da nije upakovano u plastiku. Voće koje merimo u marketu, ručak "na meru", sve ide u plastičnu ambalažu, pa ne čude fotografije sa čitavim "planinama" od smeća.

Odakle početi, da li su i papirne kese pravo rešenje? Izgleda da baš i nije. Naime, proizvodnja papirnih kesa je takođe prljav posao.

Foto: Shutterstock

- Amerika je naglo prešla na papirne kese i to je dovelo do toga da su se isekli 6 miliona stabala drveta, i koristili 4 miliona barela nafte. Proizvodnja papirnih kesa je vrlo prljava proizvodnja. Diskutabilno šta je manji efekat - kaže za Telegraf Biznis direktor Agencije za zaštitu životne sredine Filip Radović.

Istina je dodaje, da se papirne kese brže razgrađuju nego plastične.

- Rešenje je ono što rade skandinavske zemlje, a što smo nekada radili mi - da imamo nešto što se koristi više puta u upotrebi a to je ceger. Međutim, za češće korišćenje i upotrebu je ključno uticati na navike potrošača ali i promena regulative.

- Najdiskatubilnije je što su lanci koji se bave maloprodajom ovo predstavili kao ekološku kampanju na kojoj uzimaju medijske poene, a s druge strane taj novac ostavili su da generišu, odnosno, maksimaliziraju svoj profit. Prema mojoj proceni, par miliona evra zarađuju na tome što prodaju kese skuplje. Po zakonu, mogu da stave da bude kesa i 1.000 evra, ne postoji zakonski problem, ali postoji moralni, jer nešto predstavite kao ekološko, a zapravo koristite da nakupite veći profit - kaže Radović.

KAD MOŽE ZIMBABVE, MOŽEMO I MI

Zašto je najvažnija promena naših navika, ali postepeno?

Upravo jer je iskustvo zapadnih država pokazalo da one koje su naglo uzimale te kese, naglo su povećale i otpad.

- Potrebno je raditi tranziciju prema evropskoj agenciji, a to je raditi na promeni navika potrošača. Takođe, prve zemlje koje su potpuno izbacile plastične kese su Kenija, Zimbabve, Bali... Da ne kažem zemlje trećeg sveta, ali slabije materijalno razvijene. Kad su mogle one, možemo i mi - poručuje Radović.

Foto: Pixabay

Evropska komisija donela je direktivu po kojoj naša planeta mora da se obračuna s plastikom. Do 2021. zemlje članice će morati da prestanu sa upotrebom plastičnih kesa. Inače, 94 odsto procenta kesa koje dospevaju u mora i okeane, dolazi iz Afrike i Azije.

Ali da se vratimo na ambalažu - kako nju da izbacimo?

- Najbolje bi bilo uvesti depozitni sistem, da se ona na neki način plaća. Ili da bude kao na primer u Nemačkoj, čak i susednoj Hrvatskoj - dakle kada se ubaci pet ambalaža, mašina kasnije, izbaci određenu naplatu - tvrdi Radović.

S druge strane, napominje, glavni problem reciklažne industrije u Srbiji je što postoje svega dve, tri ozbiljne fabrike koje razgrađuju pet ambalažu, ali nemaju dovoljno sirovina. Pored toga, svedoci smo da su nam reke pune flaša.

- Negde postoji problem, ceo svet je obišao snimak iz Novog Pazara. Trebalo bi napraviti organizovani sistem putem depozitne naplate u široj primeni - kaže on.

Na pitanje da li je ikada funkcionisao sistem za recikliranje i kako je to izgledalo ranije u Beogradu, Radović kaže:

- Postojao je depozitni sistem za staklenu ambalažu, ali nije bilo bolje. Nama se od 2012. godine reciklaža ambalažnog otpada povećala za 20 odsto, ali još je to daleko. Pri tom, nije bilo inspekcije i kontrole kod tih operatera u poslednjih deset godina. Treba proveriti papire prvo, a onda uvesti ponavljam, depozitni sistem - ističe i dodaje da bi se na taj način motivisali građani, ali i socijalno ugrožene kategorije jer bi dobijali određenu naknadu.

I još malo cifri za opomenu - 4.303 tone kesa izbačeno je na naše tržište, što je 2, 1 milijarda komada kesa. U proseku, kesu koristimo par minuta.

Prosečan Evropljanin tokom godine upotrebi oko 500 plastičnih kesa, a prosečan Srbin dnevno upotrebi oko sedam kesa. Vreme upotrebe jedne kese je manje od 20 minuta, a proces njihove razgradnje traje i do 1.000 godina. U svetu se godišnje potroši 500 milijardi dolara za proizvodnju jednog triliona kesa, a svakog minuta se proizvede milion plastičnih kesa. Računica je jasna.

U Srbiji, za one koji koriste biorazgradive kese, ekološka taksa je manja od 10 do 20 puta. Na taj način se motivišu kompanije, koliko one to koriste, procenite sami.

(Vesna Bjelić)