Kasirke, magacioneri, dostavljači... I oni su naši heroji koji čine da život ide dalje

Neko je ovoga jutra morao da dopuni rafove, jer smo mi pomalo i panično, kupovali više nego što nam je potrebno. Robu do rafova je neko ranom zorom morao da doveze. Vozača je neko morao da sačeka i isprati. Neko da mu taj isti paket zapakuje.

Paket je neko jutros preuzeo i poslagao vama na dohvat ruke. I jasno je da nije reč o samo jednom paketu, ili marketu niti o jednom radniku.

Kad kažemo kriza, vanredno stanje, policijski čas - u glavi su nam slike praznih rafova i redova za ulje i šećer, bonova i nedostatka osnovnih životnih namirnica. Znate, ono, kad ne znate da li ćete danas moći samo da ispržite krompir u ulju koje ste sačuvali u zalihama ili, ako ima jaja i nabavili ste brašno, obradujete decu čak i palačinkama.

Kad je krenula epidemija korona virusa u svetu, nevidljivoj pošasti od koje je jedini lek beg boravak u domaćinstvimaa, sa zalihama hrane, razume se, kada su krenule prvi snimci praznih ravofa i tuče za toalet papirom, poimislili smo - kako bi sve to izgledalo kod nas?

A vi danas, u uslovima vanrednog stanja, možete normalno da odete u prodavnicu, da se poslužite gotovo svim namirnicama, da eventualno sačekate sledeći dan ako je neke od njih zbog povećane tražnje zafalilo. A i toga je sve manje, jer smo shvatili da nema razloga za panikom i rafovi su stigli da se napune.

Ali, da li ste nekada razmišljali ko je zaslužan za to? Naravno, pre svega vaša "komšinica", nasmejana kasirka koju sada gledate "preko maske", koja svakome kaže "Dobar dan", iako se dnevno susretne sa stotinama kupaca.

Rizik koji preuzimaju na sebe čini ih pravim herojima. Jer, život na ulici gotovo da je stao. Ali u kućama teče porodični, privatni život - tu smo upućeni jedni na druge. A kako to izgledalo kada bismo iz dana u dan strepeli hoćemo li moći da obezbedimo normalan ručak, operemo veš, pa i pojedemo neku omiljenu poslasticu?

Te naše "kompinice" iz Lidla, Dis-a, Maksija, Rode ili malog marketa u zgradi, takođe imaju porodicu, decu, stare roditelje i prijatelje. Ali, one ne mogu da se povuku. Ne mogu da rade od kuće. Tu su za sve nas.

A ko nam puni rafove, priprema planove nabavki, brine se da ništa ne zafali - gde su magacioneri, vozači, fizički radnici. Svi oni koji posao sada moraju da završe do 20 sati i konačno stignu svojim kućama, pa tek onda brinu o svojim porodicama.

Prodavnica je sada postala strateški važno mesto, odmah posle lekara i rame uz rame sa apotekarima. Jer, bez lečenja i namirnica nema života. Čak ni u četiri zida.

Nisu retki poslodavci koji ovih dana misle na svoje radnike, radnici na kasi u pojedinim supermarketima dobili su bonus kao podršku, vi im u znak podrške uputite bar osmeh, i budite na distanci.

(Telegraf Biznis)