Vlasnik domaće firme čiji proizvod traže kao zlato: Para će biti, mašina će biti, ostaje nam najteže

Foto: Shutterstock, Privatna arhiva

Kompanija, osnovana 1991. godine sa samo dvoje zaposlenih, danas traži dodatne radnike, jedna je od retkih koji rade dok traje vanredno stanje i pri tome ostaje domaći prehrambeni brend. Kako vlasnik Yumisa Mile Kocić, kaže za naš portal, možda i imaju sreću što prave proizvod koji se troši.

Rade trenutno u tri smene, toliko imaju posla da pozajmljuju radnike na osnovu Ugovora i poslovno tehničkoj saradnji. Kocić smatra da država mora da se dodatnim aktivnostima, posle prestanka epidemije, uključi sa mnogo širi asortiman mera.

- Novca ima, krediti nikada nisu bili jeftiniji. Imamo i ljude i kapacitete - nemamo tržište. To sam rekao i pre deset godina, i pre tri. A plašim se da ću biti u pravu i posle ove epidemije - rekao je Kocić.

• Pravite proizvod koji se troši. Imate li podatke za koliko je uvećana prodaja, koliko ima kupaca?

 - Ne bih nazvao srećom već dobro izbalansiran asortiman kompanije koji nam sada daje više mogućnosti da u ovakvim uslovima uspešno poslujemo. Isti taj asortiman godinama nas je na neki način opterećivao i u delu profita značajno umanjivao naše poslovne rezultate.

Tražnja za našim proizvodima u martu je porasla za više od 70 dosto, ali zbog nedostatka radne snage uspeli smo da konačnu realizaciju podignemo za 30%.

Kada je reč o samim kupcima, njihov broj u Srbiji prevazilazi 6.000 uz dodatak 24 izvoznih tržišta.

• Da li je proizvodnja kvasca zahtevna proizvodnja?

- Proizvodnja suvog kvasca je vrlo kompleksna, do skoro nije realizovana u Srbiji, mada bih istakao da smo imali još u staroj Jugoslaviji dve izuzetno kvalitetne fabrike u Beogradu i Senti, koje su nažalost još poodavno privatizovane i zatvorene.

Sirovina za proizvodnju suvog kvasca je nusproizvod u fabrikama šećera i naša kompanija je uspostavila poslovnu saradnju sa fabrikom kvasca u Bitolju, a pakovanje se vrši u Yumisu.

• Kako ste organizovali proizvodnju? Šta vam je bilo najteže?

- Proizvodnja u kompaniji u redovnim okolnostima je organizovana u dve smene. Sa nastankom krize Covid -19 virusa povodom uvođenja vandrednog stanja i povećanom tražnjom za našim proizvodima, formirali smo i treću smenu.

Najveći izazov u prvoj nedelji rada je bila organizacija transporta, logistike i prevoza  radnika do radnog mesta.

Bili smo prinuđeni da angažujemo neka putnička vozila, uz primenu svih mera zaštite i da uz pomoć samih radnika organizujemo prevoz i odvoz do kuća svih zaposlenih, s obzirom da je vrlo brzo došlo i do ukidanja gradskog i prigradskog saobraćaja. Takođe nam je bilo i vrlo važno zbog opasnosti širenja zaraze i kontakata u autobusima da na ovaj način izbegnemo negativne posledice.

• Bio vam je izazov i što je ukinut saobraćaj u prigradskom delu, da li se to rešilo?

- Još uvek nije uspostavljen gradski i međugradski saobraćaj u Nišu, tako da smo ostali pri sopstvenoj organizaciji prevoza radnika, ali ovo iskustvo nam govori da dobro razmislimo i nastavimo sa tom praksom i nakon ukidanja vanrednog stanja.

• Pozajmljujete radnike, pojasnite nam kako ih angažujete?

- Zbog povećane tražnje i organizacije proizvodnje, imali smo a i još uvek imamo nedostatak radne snage s obzirom da se mnogi plaše kretanja i radnog angažovanja u ovom trenutku, te smo uspeli da “pozajmimo” od drugih kompanija koje su prestale sa radom desetak radnika, na bazi poslovno tehničke saradnje, a sve u skladu sa zakonskim propisima.

Veliku pomoć imali smo u činjenici da smo fleksibilna kompanija i rekao bih lako prilagodljiva. Moram da istaknem da i u ovom trenutku imamo potrebu za još 10 radnika, kako bismo ispunili zahteve tržišta.

Foto: Pixabay

• Kako ocenjujete mere vlade za podršku privredi?

- Uspešne privatne kompanije moraju imati inicijativu u kriznim situacijama, brzu reakciju i brzo prilagođavanje. Mere vlade samo mogu biti dodatni podsticaj u prevazilaženju krize i uspešnije očuvanju zdravog jezgra privrede jedne države.

Mere vlade trebaju da koreliraju sa potrebama privrede i mišljenja sam da ne bi bilo dobro da budu fiksirane, već fleksibilne, jer će tokom vremena i potrebe privrede sigurno biti izmenjene.

Uspeh mera i samih privrednika biće utoliko bolji ukoliko veza na relaciji vlada - privreda bude praćena jednim operativnim telom koji će pratiti realizaciju procesa. Neka vrsta kriznog štaba ministarstva finansija, komore i ključnih privrednika. Jako mi se dopala konstatacija da sa uvođenjem mera Vlade država plaća kompanije, da bi kasnije te iste kompanije plaćale državu.

• Ipak, šta bi vama kao preduzetniku i vašim kolegama dodatno pomoglo? Šta posle? Koji su vaši saveti, i za državu, i za kolege?

- Mere na kratak, srednji i dugi rok kompanije definišu analizirajući prethodna iskustva i novonastalu situaciju.

Fokus u mojoj kompaniji biće na:

- optimizaciji procesa,

- definisanju asortimana,

- redefinisanju odnosa sa ključnim kupcima,

- fokusiranju na potencijalno najkvalitetnijim izvoznim tržištima,

- smanjenje disperzije rizika u svim segmentima poslovanja i što manja zavisnost od bilo kog dobavljača, kupca ili partnera u delu održavanja proizvodinog procesa.

Ono što bih posebno istakao, da bi svaka kompanija trebala da se pobrine da sačuva organizacioni kapital kao najvredniji resurs svake kompanije u vreme epidemije ili bilo koje krize. Para će biti, opreme i mašina će biti, tržište će se pronaći, ali ipak je najteže dostići organizacioni kapital.

U sledećem paketu mera, država treba pre svega da se pozabavi obezbeđenju i profunkcionisanju neophodnog tržišta robe i usluga. Takođe jedna od izuzetno važnih mera je posebno stimulisanje kompanija koje izvoze svoje proizvode i obezbeđuju nephodne devizne prilive za funkcioniranje kako svojih tako i potreba države.

Predlažem da se dobro razmisli o uvođenju stimulacija za sve izvoze van zemalja CEFTA, što bi drastično povećalo konkurentnost naših proizvoda I usluga na svetskom tržištu.

• Dozvole, odnosno njihovo svakodnevno izdavanje, kako se snalazite?

- Kada je u pitanju izdavanje dozvola kao praktičan čovek smatram da tu proceduru treba svesti na najmanju moguću meru, dakle izdavanje nedeljnih dozvola umnogome bi ubrzao i olakšalo poslovanje. Kao što vam je poznato u ovom trenutku se izdaju svakodnevno potvrde radnicima u drugoj i trećoj smeni za kompanije koje imaju manje od 100 radnika u smeni.

Foto: Shutterstock

• Kako rešiti problem nedostatka tržišta?

- Postoji više načina kojim bi država mogla da se uključi rešavanje problema nedostatka tržišta. Već sam prethodno napomenuo da jedan od jako važnih elemenata jeste vraćanje stimulacija za svaki izvoz van zemalja CEFTA u iznosu od 10-20% od vrednosti izvoza.

Ništa manje značajno je sagledati proizvodnju i usluge kao “supstituti” uvoza, što se naročito u ovoj krizi i pokazalo gde su od velike važnosti bili domaći proizvođači i to ne samo u našoj zemlji, već smo i svedoci zatvorenosti država u okviru Evropske unije.  Pohvalio bih meru države i pre krize u smislu izdavanja vaučera za korišćenje turističkih kapaciteta u Srbiji.

Takođe, ako sam dobro razumeo predlozi su i da se deo mera od Vlade koje podrazumevaju davanje 100 evra svakom punoletnog građaninu, ograniči na kupovinu domaćih proizvoda ili usluga.

O važnosti i nedostatku tržišta govorim mnogo godina unazad i smatram da će ovo bar biti trenutak kada ćemo svi biti svesni da se mora posebno obratiti pažnja na domaće preduzetnike i naravno fabrike koje su u Srbiji bez obzira na vlasništvo.

• Često pominjete ekonomski empirijalizam, ostajete li pri tome?

- Ekonomski imperijalizam je dobro poznat termin, od koga ne treba bežati, jer je on realnost modernog doba. Vrhunac je doživeo upravo pre početka krize.

Ako očekujem da kriza donese nešto dobro onda je to upravo u uspostavljanju balansa i smanjenju moći tih velikih centara. Takođe i redifinisanje merila vrednosti koje su se u jeku imperijalizma izgubile ili pretvorile isključivo u materijalno.

Imam često običaj da kažem za tržište u Srbiji ali i u svetu da su već odavno "karte podeljene"  i da je od posebne važnosti da naročito za sve preduzetnike mala i srednja preduzeća preduzmu sve mere da se naše tržište ne prepusti svetskim multinacionalnim kompanijama i lancima i da se obavezno definiše % učešća domaćih kompanija u lancu snabdevanja.

Kao potvrda svemu ovome, već se mnoge države u svetu fokusiraju na domaće proizvođače, zatvaraju slobodnu trgovinu i ulaz inostranih fabrika.

(Vesna Bjelić)