Ko će bolje proći u Srbiji: Oni što rade vikende i noćne ili oni što neće "mizernu platu od 30.000"

Foto: Shutterstock, Unsplash

U Srbiji se poslednjih godina uočavaju ove promene u obrazovnom sistemu, pa samim tim i na tržištu rada: sve više mladih želi da upiše fakultet, misleći da im to garantuje bolji status i platu, odnosno manje je onih koji žele zanat; sa druge strane, više je mladih, koji zađu i u poznije godine, a da zavise od roditeljskih plata/penzija.

Uprkos teškim uslovima za rad ili zaposlenje u određenim sektorima, često dolazi i do toga da radnici precenjuju sebe i svoje kvalifikacije, dok uporno govore da je "bolje sedeti kod kuće nego raditi za 300 evra". Čak i da mladi ne precenjuju svoje znanje i kvalitete, da li je ova navedena opcija zaista bolja?

Teme za vas

Ovde, pritom, ne govorimo o tome kakvi uslovi rada vladaju u zemlji, ili da li su poslodavci fer ili nisu, već o tome da mladi sve češće odlučuju da radije zavise od svojih roditelja, nego da rade za nekoga ko nije fer. Sa druge strane, paradoks je da isti ti roditelji, uglavnom nemaju izbor, te takođe rade za "poslodavce koji nisu fer".

Ali, oni nemaju izbor, jer imaju decu, dakle, nemaju odgovornost samo prema sebi. Finansije su, ujedno, jedan od glavnih faktora koje mladi navode kao "prepreku" za ulazak u brak i osnivanje porodice.

Mladi su spremni na noćni rad i duže smene, ali

Zanimljivo je da ovakav odnos prema radu i platama nemaju samo "deca bogataša", već i deca radnika s prosečnim primanjima ili čak zaradama ispod tog nivoa. Ne treba zaboraviti da stariji ljudi, u srednjim godinama ili pred penzijom, neretko rade i fizički zahtevne poslove.

Isto tako, mnogo je mladih u Srbiji koji su spremni da rade različite smene, pristaju na noćni rad, na rad u supermarketu ili menjačnici, kako bi sebi obezbedili egzistenciju. Generacije koje pripadaju 50-im ili 60-im godinama prošlog veka, reći će vam da su imali obavezu da se zaposle ili školuju, i donose bar pola plate u kuću.

- To se jednostavno podrazumevalo. Ako želiš na fakultet, može, ali ako ne želiš, moraš da radiš. Nema sedenja kod kuće do 30. Ništa nije padalo sa neba ni tada, ali su ljudi ranije osnivali porodice i preuzimali odgovornost. Nije bilo govora da ja, ni kao jedinac, potrošim celu svoju platu na sebe, a kamoli da uzimam od roditelja nakon srednje škole. Štaviše, čim primim platu, ostavim polovinu roditeljima za račune i hranu - priča nam jedan čitalac Telegraf Biznisa (60).

Činjenica je da i među starijim stanovništvom ima dosta onih koji se oslanjaju na druge članove porodice, tj. jednostavno neće da rade, često menjaju nestabilne poslove itd. Obe priče imaju dva kraja, i kada je reč o mladima i kada pričamo o ljudima srednjih godina.

Foto-ilustracija: Shutterstock

Ipak, čini se da neki mladi imaju problem s tim da se poslodavci "bezobrazno" ponašaju prema njima, što ih "odvlači" od zaposlenja, ali ne i sa tim da se oslanjanju na roditelje, koji su često na ivici radne snage.

Da li roditelji imaju udela u "modelu ponašanja"?

Psiholozi i laici smatraju da tu jednako greše i roditelji, koji im dozvoljavaju takav način života.

- Moj stav je da mnogi roditelji greše, jer svoju decu od 30+ godina i dalje smatraju "dečicom", u smislu da im čine medveđu uslugu. Neki moji prijatelji, na primer, insistiraju da im deca završe fakultet, iako ona to neće. Čak im plaćaju privatne fakultete, ispisuju s jednog, upisuju na drugi i na kraju ništa - kaže jedna naša sagovornica, zaposlena u medijima (55), i dodaje:

"Neke diplome se kod nas i ne kotiraju dobro, pa je onda još teže da mladi sutra nađu posao. Mnoga deca kod kuće imaju sav komfor i ne žele da rade za nešto manje. Osim toga, nemaju inicijativu da sami traže posao, već čekaju veze preko roditelja. Naravno, tu se ističu deca koja ne mogu da biraju i prihvataju posao za 30.000 dinara mesečno; ne zato što manje vrede, već zato što imaju potrebu da pomognu roditeljima ili da budu samostalni."

Umesto toga, zaključak mnogih je da omladina previše vremena provodi po kafićima, tržnim centrima i kladionicama, trošeći te iste "sitne pare", koje njihovi roditelji zarađuju.

- Mladima nedostaje inicijative, invencije i mašte. Moraš prvo da izmaštaš šta želiš da radiš, pa da onda to u svetu oko sebe i pronađeš. Umesto toga, oni silno vreme provode za kompjuterom. Provodim i ja, ali ja sam 20 knjiga napisao na njemu. A hoćemo li čitati neke nove knjige? Ko će ih napisati? Ne možemo sve raditi na Fejsbuku i drugim društvenim mrežama. To je opsesivna vezanost za tehniku - istakao je sociolog Ratko Božović, a prenosi Klik do posla.

(Telegraf Biznis)