Zašto ove članice EU još ne uvode evro? Samo jedna od njih nije u obavezi da to uradi

Foto: Freepik

Dvadeset godina nakon uvođenja evra, neke evropske zemlje još nisu voljne da se pridruže monetarnoj uniji. Iako su obavezne da uvedu evro, Švedska, Češka, Mađarska i Poljska odlučile su se za odlaganje - na neodređeno vreme.

Postoje različiti ekonomski, politički, pravni, sociološki, pa čak i emocionalni faktori za takvu odluku, piše u svojoj analizi HNB, a prenosi Poslovni dnevnik.

Teme za vas

U publikaciji Pregledi, pod nazivom "20-godišnjica evra: Zašto se neke zemlje još ne žele pridružiti?", čiji su autori Milan Deskar-Škrbić i Davor Kunovac, kao ključni ekonomski argument protiv uvođenja evra u tim zemljama - navodi se trošak gubitka monetarnog suvereniteta.

Devetnaest država članica Evropske unije (od njih dvadeset sedam) uvelo je zajedničku valutu i pristupilo evrozoni. Od preostalih osam država članica EU, izvan evrozone, njih tri - Bugarska, Hrvatska i Rumunija - iskazale su veliko interesovanje za pristupanje evropskom kursnom mehanizmu (ERM II) i uvođenje evra uskoro.

Te zemlje, a posebno Hrvatsku, obeležava visok nivo finansijske evroizacije. Zbog toga su privatni i javni dug u ovim državama vrlo osetljivi na kursni rizik, a mogućnosti za autonomnu monetarnu i kursnu politiku su već prilično ograničene.

U tom smislu, za navedene tri zemlje uvođenje evra čini se održivim i opravdanim izborom politike, navodi se. Inače, prema aktuelnim podacima, hrvatski javni dug opšte države nastavio je rast u 2021. godini, dostižući nov istorijski najviši nivo od 334 milijarde kuna ili 44,54 milijarde evra, na kraju februara.

Preostalih pet evropskih zemalja, piše u publikaciji, ne žele da se odreknu svog monetarnog suvereniteta. Danska, na primer, po zakonu nije u obavezi da uvede evro (klauzula o izuzimanju).

S druge strane, Švedska i preostale tri nove države članice, Češka, Mađarska i Poljska, po zakonu su obavezne da uvedu evro u nekom trenutku. Međutim, taj proces traje.

Foto: Shutterstock

"Različiti su razlozi zbog kojih te države još uvek ne žure s uvođenjem evra. Neki od njih su političke, neki sociološke, a neki emocionalne prirode. Iako su svi vrlo važni, a katkad krucijalni, ti razlozi nisu u fokusu našeg interesovanja. Nas u ovom radu zanima ključni čvrsti ekonomski argument protiv uvođenja evra u četiri države članice izvan evrozone, a to su mogući veliki troškovi", navode autori.

U radu se navodi da se argumenti protiv uvođenja evra mogu podeliti u tri grupe.

Prva je značenje kursa kao faktora stabilizacije odnosno rasta, što, ističe se, može biti privlačno u zemljama s niskim nivoom evroizacije, kao što su Poljska, Mađarska i Češka. Tamo evroizacija kredita iznosi oko 10 do 25 posto. S druge strane, u zemljama poput Bugarske, Hrvatske i Rumunije, snažna deprecijacija lokalne valute mogla bi da ugrozi finansijsku stabilnost zbog visokog nivoa evroizacije (40% do 60%) i primene valutne klauzule.

"Imajući u vidu da još uvek postoje određene neizvesnosti vezane za budućnost evrozone, neke od četiri države članica izvan evrozone odlučile su se za tzv. "čekaj i vidi" pristup (Binzer Hobolt i Leblond, 2009.)", navodi se u analizi HNB-a.

Kako dalje stoji:

"To nas dovodi do zaključka da uvođenje evra ne bi dovelo do značajnih troškova u smislu stabilizacionih politika i privrednih rezultata. Kao što navodi Darvas (2019.), u privrednom smislu bi četiri države članice izvan evrozone mogle imati dobre rezultate i unutar i izvan te zone. Stoga se njihova nespremnost da uđu u monetarnu uniju ne temelji na čvrstim ekonomskim razlozima, već na širem socijalnom i političkom kontekstu".

(Telegraf Biznis)