"Šef me je mučio, pa je dobio otkaz, a ja unapređenje": Ivan iz Srbije živi svoj san na prekookeanskom brodu

Životni putevi nas vode tako da ne znamo šta nas sutra čeka, nadamo se sreći i uspehu, a da li se to desi kada smo planirali, i ne tako često. Ivan Panić (36) iz Zminjaka kod Misare, godinama je čekao da ostvari svoj san. Sve je počelo kada je bio jako mlad, prijavio se za rad na kruzeru, a danas živi život iz snova. Odluka da ode "trbuhom za kruhom" ispostavila se ispravnom.

Za Telegraf Biznis, Ivan otkriva sve detalje života "preko bare", njegovo iskustvo, vredno je kratkometražnog filma o uspehu i sreći.

- Počeo sam da radim sa 18 godina i plate su bile neredovne i male, i čudio sam se kako ljudi izdržavaju porodice sa tim novcem. Sebe nisam video da prolazim kroz to i odlučio sam da tražim posao koji će mi davati mogućnost da zaradim i napredujem - počinje Ivan.

Odbijenica na godinu dana i validan odgovor.

- Pronašao sam agenciju u Nišu koja je bila ispostava. Tu sam se prijavio sa 20 godina i rekli su mu da mogu da idem na brod tek kada napunim 21 godinu, jer za američke državljane sam punoletan tek posle 21 godine. Čekao sam da napunim, javio sam im se opet, i poslali su me u Makedoniju gde sam imao preliminarni razgovor posao sa agencijom, psiho test, engleski test i tek onda sam imao razgovor sa predstavnikom kompanije. Već na samom razgovoru su mi rekli da sam primljen, saopštili poziciju i datum ukrcavanja - priča momak i dodaje:

- Danas je zapravo 15 godina od prvog ukrcavanja na brod. Posle toga sam imao detaljan lekarski pregled i razgovor za dobijanje pomorske tranzitne vize u ambasadi. Sve troškove sam snosio ja. Po završetku svih gore navedenih testova, dobio sam detalje leta koji plaća kompanija i odatle ide sve o njihovom trošku - prepričava nam Ivan njegov put.

Morao je da uči sve, ali mu nije padalo teško jer je njegova želja za uspehom bila prevelika. 

- Imao sam sreću pa sam poslat na trening 7 dana na brod gde sam imao obuku. Ukrcao sam se u Majamiju, plovili smo po Karibima i tu smo imali sve objašnjeno kako funkcioniše brodski zivot. Ujedno smo imali obuku za restoran gde smo učili ceo meni i vinsku listu - priča Ivan.

Kako i sam kaže, posao jeste dobro plaćena, ali je i izuzetno težak, s tim da bi bilo koja manja svota novca bila nalik volontoranju. 

- Kao i svaki posao i ovaj ima pozitivne i negativne strane. Zato i jeste plaćeno. Da je sve super i lepo, verovatno bi se zvalo volontiranje. Ne mogu da generalizujem, ali sve je uvek zavisilo od menadžmenta. Dešavalo se da budem na istom brodu više ugovora i jedan ugovor sve je fenomenalno, a onda se promeni menadžment i onda mi bude žao sto uopšte i radim tu. Kao pozitivnu stvar mogu da izdvojim to sto stičem iskustvo, putujem, zarađujem i upoznajem se sa različitim kulturama i nacionalnostima i pri tom naučio sam da cenim sve ljude takvi kakvi jesu - kaže nam on, i priseća se nekih iskustva koje je doživeo na svojoj koži:

- A negativna i najlošija stvar koja mi se desila je bila kad sam 2013. godine dao otkaz jer mi je sef rekao da sam od tog dana deo "njegovog tima" i da od sada idem sa njima, na šta sam ja odgovorio da ja nisam deo ničijeg tima i da ja ne radim za njega i nije me on zaposlio nego kompanija. I gde kompanija odluči da me treba ja ću tamo da idem. Onda je počeo da me maltretira u svakom smislu te reci. Uglavnom, kompanija me je posle datog otkaza kontaktirala i poslala da otvaram novi brod i dobio sam unapređenje, moj sef je dobio otkaz - kako naglašava, nije mu žao.

Briga za 3.000 ljudi, kaže, nije nimalo lak posao.- Na trećem ugovoru zbog dobrog Engleskog , jer sam bio odgovoran i nisam kasnio, su me stavili da radim na telefonskoj centrali za rezervacije za sve restorane na brodu. Tu sam upao u svet kancelarijskog posla, gde su me posle stavili da radim reservacije za sve putnike na brodu. Ja bih radio raspored sedenja za 3000-4500 ljudi pre nego sto se ukrcaju na brod, a kad dođu onda bih menjao u zavisnosti od njihovih zahteva. Tačno je da su svi zamenljivi, a ja sam gledao da budem na poziciji gde sam im neophodan - priseća se svojih početaka.

Obišao je skoro ceo svet, ostao je mali deo

- Prestao sam da brojim zemlje u kojima sam bio. Sad brojim kontinente. Ostalo mi je samo da odem u Australiju i Novi Zeland - kaže Panić.

Novac koji zaradi, unapred potroši ali se ne kaje.

-  Nikad nemam dovoljno. Ja sam strelac. Potrošim i pre nego što zaradim. Najviše sam ulagao u Vrt Nade 2022. godine jer se bavim izdavanjem ugostiteljske opreme i organizacijom slavlja.

Ukoliko se dvoumite da li da odete na brod, Ivan ima savet za vas.- Poruka za mlade koji se dvoume da dođu na brod, tu ste gde jeste i znate sta vas čeka, ali uvek ćete se pitati:"a sta bi bilo da sam na brodu" A kad ste na brodu znate šta Vas čeka kod kuće. Iskustvo koje sam dobio, znanje, ne samo u vezi restorana, nego nekih stvari koje samo život može da nauči, ne bih menjao. Nista od svega što sam prošao ne bih menjao jer sam postao ovo sto jesam danas. Srećan i zadovoljan sobom

Anegdote koje nikada neće zaboraviti

-  Ja samo mogu da navedem kakva pitanja me pitaju putnici: 1. Plovimo Antarktikom i zove me putnik da me pita:" a zašto je ovako hladno?" 2. Putnik me zaustavi ispred stepeništa i pita:"je l ove stepenice idu za gore ili za dole?" 3. Nalazimo se u luci, pristali smo i putnik mi kaže:"a zašto moja soba gleda na kopno kad sam tražio sa pogledom na more? - priča kroz smeh.

(Telegraf Biznis)