Hrvatska nakon raspada SFRJ dobila 13 tona zlata, koje je ubrzo prodato: Šta bi bilo da su zadržali zalihe?

Zlato je uvek predstavljai simbol bogatstva, ali i sredstvo plaćanja. Od 1870-ih do 1971. godine zlato je bilo temelj svetskog monetarnog sistema, izuzetan period između dva svetska rata. Stoga ne čudi što se i danas na zlato gleda kao na osnov finansijske stabilnosti države, iako se njegova uloga korenito promenila u poslednjih pedeset godina.

Ono više nije ni osnova vrednosti novca ni osnova snage nacionalne ekonomije, ali mnogi i dalje imaju istorijsku predstavu o značaju zlata od davnina.

Teme za vas

Gradonačelnik Sinja i saborski zastupnik Miro Bulj u objavi na Fejsbuku prozvao je guvernera Hrvatskenarodne banke (HNB) Borisa Vujčića zbog njegove navodne uloge u prodaji zlata HNB-a početkom 2000-ih:

- Cena zlata je najviša u istoriji, zločinac, guverner Boris Vujčić uz blagoslov HDZ-a pomeo je zalihe i prodao 13 tona zlata u vlasništvu hrvatskog naroda kada je zlato bilo najjeftinije u istoriji.

Hrvatska je nakon raspada Jugoslavije dobila svoj dio zlata. pa ga je prodala

Hrvatska, kao jedna od zemalja nastalih raspadom Jugoslavije, dobila je deo zlata od zajedničke države. Tačnije, Hrvatska narodna banka (HNB) dobila je deo zlata Narodne banke FNRJ.

Aprila 2001. godine postignut je sporazum o podeli dela imovine bivše SFRJ, deponovane u Banci za međunarodna poravnanja u Bazelu (BIS). Hrvatska je postala vlasnik 13 tona zlata, koje je tada vredelo 115 miliona dolara, nešto više od 270 dolara po unci, piše Index.hr.

To zlato prodala je HNB, a u novembru 2005. još nekoliko tona po ceni od 496 dolara za uncu. Tako je Hrvatska ostala bez zlata do 2023. godine, kada je HNB kupio 1,75 metričkih tona zlata ukupne vrednosti 96 miliona evra. Prodaja zlata obavljena je za vreme mandata bivše guvernerke Željke Rohatinski, čiji je zamenik bio Boris Vujčić. To je i razlog za kritiku Miroslava Bulja.

Koje države imaju puno zlata?

Danas većina centralnih banaka zemalja sveta ima zlatne rezerve, iako samo u nekolicini zlato čini najveći deo deviznih rezervi. U stvari, većina centralnih banaka većinu svojih deviznih rezervi drži u dolarima, a ne u zlatu.

Postoje izuzeci. Turska ima sve svoje devizne rezerve u vidu zlata, Venecuela 82 odsto deviznih rezervi, Bolivija 83 odsto itd. SAD, kao država koja kontroliše dolar i ne može da drži devizne rezerve u svojoj valuti, drži 71 odsto deviznih rezervi, procenat svojih rezervi u zlatu.

Srbija, koja je u medijskom i političkom prostoru Hrvatske cenjena kao zemlja koja se oslanja na zlato, ima 40 tona zlata, što čini samo 11 odsto deviznih rezervi. Najviše je u evrima jer Narodna banka Srbije mora da održava kurs dinara prema evru.

Prodaja hrvatskog zlata postala je predmet teorija zavere, ali u stvarnosti se ništa posebno nije dogodilo

Kontroverze su počele odmah nakon što je HNB prodala zlato i još traju. U međuvremenu je razvijeno nekoliko teorija o tome. Prema jednoj, to je učinjeno na preporuku MMF-a, kao krivac se navodi i HNS-ovac Zdravko Rogić, tada zadužen za sukcesiju imovine Jugoslavije u HNB-u, a pominje se i pljačka koju je organizovao Ivo Sanadera.

Verovatno nijedna od ovih spekulacija nije tačna i zlato je prodato odlukom samog guvernera Željka Rohatinskog. Zbog naknadnog poskupljenja zlata pričalo se da je Hrvatska izgubila nekoliko milijardi dolara, a prema nekim verzijama i nekoliko desetina milijardi dolara, ali činjenica je da se u Hrvatskoj sa samom prodajom nije dogodilo ništa posebno.

Tečaj kune bio je stabilan i pre i nakon prodaje zlata, nije bilo značajnijeg uticaja na državne finansije, ekonomska situacija se nije menjala. Takva pretpostavka centralne banke je zarad čuvenog trgovca zlatom, koji njime svakodnevno trguje na međunarodnom tržištu kako bi ostvario profit koji će kasnije biti uplaćen u državni budžet. Međutim, to nije uloga centralne banke i nijedna centralna banka u svetu ne obavlja takve poslove, odnosno ne trguje zlatom svakodnevno u cilju ostvarivanja profita.

Prethodnih godina promena cene zlata bila bi čisto obračunata u HNB-u i prebačena u opšte rezerve. Samo kada bi se zlato zaista prodalo po višoj ceni, bilo bi načina da sredstva stignu u državni budžet.

Zlato nije trebalo da se proda, ali nije katastrofalan događaj

Politika HNB-a po pitanju prodaje zlata nije odudarala od prosečne politike centralnih banaka u tom periodu. Tokom 90-ih i prvih godina ovog veka (do izbijanja svetske finansijske krize 2008. godine), centralne banke u svetu su u velikim količinama prodavale zlato i od tada ga kupuju. Ovo je posebno pojačano pandemijom, visokom inflacijom i ratom u Ukrajini. Sa rastom geopolitičkih i ekonomskih rizika zlato postaje sve privlačnije.

Ali to nikako nije garancija opšte ekonomske ili monetarne stabilnosti. Jugoslavija je, na primer, imala 55 tona zlata i tokom svoje istorije imala je velike probleme sa dinarom, koje su karakterisale česte devalvacije, visoka inflacija (sa kojom je Jugoslavija uvek imala problema, a problem je eskalirao 80-ih godina), dvojni devizni kurs i deficit deviza za uvoz (nestašica).

Venecuela, Bolivija i Uzbekistan su danas neke od zemalja sa najvećim učešćem deviznih rezervi u zlatu (oko 80 odsto), a to nisu zemlje koje su poznate po finansijskoj stabilnosti, stabilnim valutama i visokom životnom standardu. Grčka ima više od 100 tona zlata, ali joj to nije pomoglo nakon izbijanja finansijske krize 2008. od koje se još nije oporavila.

Centralne banke ne trguju zlatom radi profita, a sam predlog za to je da se centralna banka, jedna od najvažnijih institucija svake zemlje, svede na trgovca robom. Hrvatska ne bi bila razvijenija da zlato nije prodato, a danas bi činilo manji dio ukupnih deviznih rezervi HNB-a (oko 5 posto). U suštini, centralne banke drže zlato iz istog razloga kao i dolare i evre, da bi branile kurseve nacionalne valute.

(Telegraf Biznis)