Ruski recept uspeha: Sve što pojedu sami proizvedu, a energente imaju najjeftinije

Propast nekadašnjih industrijskih i ostalih divovskih preduzeća iz doba socijalizma apsolutno je bio cilj mladih ekonomista, sledbenika Fridmana, kojima je Boris Jeljcin poverio vođenje ruske ekonomije početkom 90-ih, priseća se u serijalu tekstova "Moja priča" s ljudima koji su odrasli u raznim krajevima planete i videli iz prve ruke velike događaje koji su menjali svet, Jelena Jurišić, ERASMUS koordinatorka i ECTS poverenica na samostalnom studiju Komunikacije i mediji pri Univerzitetu u Splitu.

U Moskvu, u tadašnji Sovjetski Savez, stigla je krajem avgusta 1988. godine.

Teme za vas

- Gajdar, Čubajs, Šohin i ostali ponavljali su kao papagaji da se Rusiji ne isplati da proizvodi, već da kao veliki izvoznik energenata zaradom od njihove prodaje treba da uvozi sve što joj je neophodno. Tako je uništena proizvodnja. Recimo, u poslednjoj godini mog života gore, 1998, u samoposlugama su ruski proizvodi bili minimalno zastupljeni, još se nešto moglo pronaći među mlečnim i mesnim proizvodima, gotovo sve ostalo bilo je strano. Time je stvoren ne samo uvoznički lobi, već i mafija koja nije dozvoljavala proizvođačima iz provincija da uđu u Moskvu i Sankt Peterburg, koji su bili glavna tržišta u zemlji.

Američki konsultanti

Da li je bilo kompanija koje su profitirale na talasu devedesetih, pitamo je…

- Naravno, sve kompanije u vlasništvu oligarha koje su iskorišćavale i pljačkale državu!

Kako su Rusi sprovodili tranziciju na tržišnu ekonomiju? Jesu li imali angažovane savetnike ili konsultante sa Zapada?

- Politika oko tranzicije bila je haotična, pa je takva postala i sama tranzicija. Recimo, Gorbačov se u pripremi za njeno uvođenje oslonio na Grigorija Javlinskog koji je sastavio program nazvan ‘500 dana’. I kada se činilo da će ga prihvatiti i nastaviti Jeljcin, on se praktično preko noći odlučio za liberalne ekonomiste, pristalice šok terapije. Naravno, bili su angažovani i strani, američki konsultanti. Džefri Saks često govori o tom svom iskustvu – bio je savetnik i Gorbačova i Jeljcina – kako ga je nazvao predsednik Klinton i naredio mu da ekonomske reforme u Rusiji ne smeju da uspeju.

Jurišić ističe da su tih godina najveće vrline Rusa bile…

- Požrtvovanost, podnošenje žrtve i trpljenje teških životnih uslova čekajući bolje sutra. I strpljenje. Veliki broj ljudi godinama je živeo ispod životnog minimuma, jedva spajajući kraj s krajem. Strpljivo su čekali kada će doći bolja vremena – i dočekali su ih, ali praktično tek dolaskom Vladimira Putina na vlast. Tada je počela i stabilizacija ekonomije, u čemu nije malu ulogu imalo i povećanje cena energenata, pogotovo nafte. Sa povećanjem novčane mase počela je modernizacija i ulaganja u domaću proizvodnju koja je svoj procvat doživela nakon uvođenja prvih sankcija, od preko 25.000 koliko ih je sada na snazi, u avgustu 2014.

Činjenica je da su najveći ruski gradovi, Moskva i Peterburg, nakon godina tranzicije počeli značajno da poprime obeležja velikih zapadnih metropola – veliki šoping centri, neboderi međunarodnih kompanija, luksuzne strane marke na svakom koraku… Rusi su, uz to, u periodu pre sankcija postali često viđeni turisti po gradovima zapadne Evrope, i to vrlo bogati turisti…

- Već do sredine 90-ih bogati Rusi, a to su bili oni koji su profitirali na privatizaciji, kao i neki državni službenici koji su dobijali velike sume mita, odlazili su u inostranstvo kao turisti. A kako se počela formirati srednja klasa, sve veći broj ljudi od 1995. do 1998. mogao je sebi da priušti odmor barem u Turskoj po all inclusive principu. Većina njih nisu ljubitelji štednje za ‘crne dane’, a s obzirom na to da su za vreme Sovjetskog Saveza bili uskraćeni za putovanja i materijalna dobra, želeli su da u njima uživaju. A onda je došla ekonomska kriza koja je najmanje prepolovila srednju klasu, ali s novim rastom ruske ekonomije nakon nekoliko godina, ruski turisti su se raspršili po svetu. U nekim zemljama su čak postali najpoželjniji gosti. Ipak, tek otprilike trećina ruskog stanovništva do sada je putovala u inostranstvo barem jednom.

Da li je tranzicija povećala razliku u bogatstvu između Moskve i ostatka Rusije? Ili su se na talasu tranzicije izdigli i drugi ruski gradovi, ne samo Peterburg?

- U prvih deset godina, dakle 90-ih, tako je i bilo. Sve investicije, sva gradnja dešavala se u dva najveća ruska grada koji su drastično odskakali od ostatka Rusije, uključujući i druge milionske gradove. Ali nakon dolaska Putina na vlast, provincija više nije bila marginalizovana, krenulo se u velike infrastrukturne, tehnološke, građevinske i ostale investicije sa ciljem povećanja životnog standarda i u ostatku zemlje. Nakon 10–15 godina, razlike između Moskve i Pitera i ostalih gradova drastično su se smanjile, a u nekim elementima neki od njih su čak i napredniji“, ističe Jurišić i ilustruje to primerom:

- Tokom Svetskog prvenstva u fudbalu bila sam 2–3 dana u Rostovu na Donu, koji uz moderne zgrade, primamljive šoping centre i uređene ulice, ima nešto što dve ruske prestonice nemaju – klimatizovane stanice javnog prevoza.

Stil velikih kompanija

Po čemu se u godinama pre novog raskola sa Zapadom ruski kapitalizam razlikovao od zapadnog? Koliko su njihove vodeće kompanije poput Gasproma preuzele zapadne modele upravljanja, a koliko su zapravo razvile neki svoj stil?

- Na nivou velikih kompanija, koje su u privatnom vlasništvu, prisutne na stranim berzama i koje su često imale delimičan ili potpuni strani menadžment, zapadni kapitalizam je bio ideal. Uostalom, mnoge su bile registrovane na Zapadu, recimo u Luksemburgu ili Lihtenštajnu, zbog čega su se neke našle u problemima sa početkom rata i uvođenjem sankcija. One koje nisu sledile tu modu, tada su prošle bolje. Naravno, firme poput Gasproma ili Sberbanke, koje su pod velikim uticajem države koja ima značajan vlasnički udeo u njima, nalaze se među potonjima i neguju svoj stil. Na primer, moji poznanici koji su klijenti ruskih i zapadnih banaka tvrde da su ruske mnogo bolje. Ne samo da imaju širi paket usluga, tehnički i tehnološki su opremljenije i naprednije, već su i fleksibilnije u donošenju odluka.

Mlađe generacije, rođene nakon pada socijalizma, razvile su preduzetničke osobine i čak, priznaje Jurišić, pokazale značajan smisao za biznis…

- Svi su sanjali da će postati milioneri, pa su se mnogi okušali u preduzetničkim vodama. Zapravo, preduzetnički talas krenuo je još u Sovjetskom Savezu 1986. godine, kada je u okviru perestrojke i ekonomskih reformi pokrenut proces osnivanja tzv. kooperativa, tj. privatnih firmi. Podstaknuta rezultatima privatnih firmi u trgovini i uslugama u drugim socijalističkim državama, KPSS je donela odluku o uvođenju preduzetništva.

Dodue, ono nije bilo sasvim slobodno – partija je morala da odobri svaki zahtev, a posebno je bila sklona svojim članovima i članovima Komsomola, tj. omladini. Mnogi od njih su kasnije, i to partijskim novcem, poput Berezovskog i Hodorkovskog, postali oligarsi. To je bio razlog što nije bilo mnogo zainteresovanih, ali nakon smanjenja poreza za preduzetnike sa 39 na 2–10 odsto početkom 1988, nastao je bum i u roku od godinu dana broj kooperativa u zemlji porastao je sa 13 na 77.500. Tri godine kasnije, zbog velike ekonomske krize, porez im je znatno povećan, zbog čega je preduzetnički elan splasnuo. Nakon raspada SSSR-a, preduzetništvo se oslobodilo ideoloških okova, ali tokom kriznih 90-ih bilo je mnogo više neuspešnih nego uspešnih primera, a ovi drugi su se često morali nositi i sa ucenama kriminalnog miljea, odnosno mafije.“

Koliko je u periodu od 2000. do danas rusko društvo napredovalo u smislu biznisa, a koliko u smislu tehnologije i nauke?

- Mnogo, ali baš mnogo. Prvi napredak je uočen nakon što je stabilizirana ekonomska situacija i krenula ulaganja u modernizaciju. Tehnologija i nauka su bile u lošem stanju posle raspada SSSR-a, jer su mnogi naučnici otišli u inostranstvo, a ulaganja u istraživanja su bila simbolična. Međutim, s vremenom se to promenilo. Rusija je počela da ulaže u obrazovanje, istraživanja i tehnološki razvoj. Na primer, sektor informacionih tehnologija je doživeo ogroman procvat, a programeri iz Rusije danas su među najcenjenijima u svetu. Veliki broj njih radi za strane kompanije ili kao frilenseri na globalnom tržištu.

Takođe, Rusija je uspela da razvije sopstvene tehnološke platforme koje konkurišu zapadnim – u nekim oblastima i sa uspehom. Pored toga, ruski univerziteti i istraživački instituti dobili su značajna sredstva i podsticaje za razvoj inovacija. Iako Zapad često ne priznaje te uspehe zbog političkih razloga, činjenica je da su ruski naučnici ostvarili važne pomake u oblastima poput veštačke inteligencije, biotehnologije i svemirske tehnologije.

Naravno, postoje i izazovi – među njima su korupcija, centralizacija vlasti, kao i kontrola nad medijima i obrazovnim institucijama. Ali, kada se gleda čisto sa stanovišta napretka u biznisu, tehnologiji i nauci, Rusija je od početka 2000-ih do danas napravila ogroman iskorak. Taj razvoj je posebno dobio zamah nakon 2014. godine, kada su uvedene prve velike zapadne sankcije. Tada je postalo jasno da Rusija mora da razvija sopstvene kapacitete – od prehrambene industrije do visokih tehnologija. I mnoge firme su to ozbiljno shvatile.

Na kraju, tranzicija iz socijalizma u kapitalizam u Rusiji bila je brutalna i teška, ali je u određenim segmentima rezultirala snažnim društvenim i ekonomskim transformacijama. Te razlike između tada i sada su ogromne, a sve se to može videti kroz prizmu iskustava ljudi koji su u tom periodu živeli, radili i gradili svoj život, poput Jurišić, koja je o svemu tome svedočila iz prve ruke.

(Telegraf Biznis/Poslovni)