"Zarobljen sam": Mladić sa Balkana otišao u Irsku zbog posla, sad se hvata za glavu

Poslednjih desetak godina gradovi i sela u Hrvatskoj tiho, ali neumoljivo ostaju prazni. Mladi, radno sposobni ljudi, cele porodice, pa i pojedinci srednjih godina - svi traže stabilnost, sigurnost i poštovanje za svoj rad. Talas iseljavanja koji je počeo ulaskom Hrvatske u EU 2013. godine ne jenjava, već prerasta u ozbiljan demografski problem.

Nemačka, Irska, Austrija i Švedska postale su novi dom za stotine hiljada građana razočaranih niskim platama, nestalnim poslovima i korupcijom. Mnogi su tiho otišli, bez pompe – i bez nade da će se brzo vratiti.

Teme za vas

Ipak, odlazak u inostranstvo nije uvek rešenje.

Jedan mladić iz Hrvatske podelio je na Redditu svoje iskustvo iz Irske i napisao da se oseća izgubljeno i ne zna šta dalje:

- Imam 25 godina, nisam završio fakultet, znanje mi je slabo, naročito matematika. Završio sam srednju školu za medijskog tehničara. Već četiri godine živim u Irskoj, ali sam tek pre par meseci počeo redovno da radim - na traci. Posao mi je jako naporan i ubitačan. Ranije sam se oslanjao na bivšu devojku i svoju ušteđevinu za plaćanje kirije.

Kako kaže, teško mu je da se uklopi:

- Osećam se mizerno. Imam osećaj da ne ulažem dovoljno truda, da me anksioznost i strah sputavaju da sklapam prijateljstva. Ne verujem sebi kad pričam engleski - stidim se, pričam samo kad moram. Teško razumem druge, a sramota me da ih zamolim da ponove. Imam utisak da nazadujem - i engleski i hrvatski mi se pogoršavaju. Većinu vremena se osećam... kao ništa, prazno.

Razmišlja o povratku, ali ni to mu ne deluje kao rešenje:

- Ako se vratim, radio bih za minimalac i živeo s mamom u malom stanu. I šta dalje? Tako do kraja života? Mislio sam da će mi biti bolje kad odem, ali gde god da sam - osećam se kao da sam u problemu.

Dodaje da ni sada nije srećan:

- Plata je OK, uskoro bi trebalo da mi poraste jedan evro po satu, ali posao me ne ispunjava. Vratim se kući, jedem, spavam, tuširam se i idem opet na posao. Nemam volju, kao da sam zarobljen u praznini. Pitam se - možda samo cmizdrim i treba da prihvatim da je ovo život. Možda je bolje da ostanem u Irskoj i živim samostalno, da ne budem teret mami.

Ali, plaši ga i druga opcija:

- Ako se vratim, bojim se da zbog manjka ambicije i samopouzdanja ostanem na dnu. Da se opet osećam jadno i depresivno. Iskreno, ne vidim budućnost ni ovde ni tamo. Osećam se izgubljeno i beskorisno.

Na kraju poručuje:

- Bilo kakav savet je dobrodošao.

Njegova objava izazvala je brojne reakcije. Jedan korisnik Reddita mu je iskreno odgovorio:

- Prijatelju, zvuči kao da si četiri godine u Irskoj malo toga uradio. Da li je u pitanju depresija? Ako jeste, potraži pomoć - psihijatar nije sramota. Ako nije, možda ti fali motivacije. U svakom slučaju, moraš da radiš na sebi. Gde god da si - bez toga nećeš napredovati.

Drugi komentator dodaje:

- Danas je lako otići u inostranstvo, ali ako nisi psihički spreman, lako upadneš u depresiju. Možda ti treba povratak u Hrvatsku da se sabereš. Možda ti se još više smuči tamo pa sledeći put kada odeš, nećeš ni pomišljati da se vratiš. Za samce je posebno teško - napredak je spor, a usamljeništvo teško.

(Telegraf Biznis/Dnevno)