Šta se desilo kada je Ugo Čavez 2007. nacionalizovao naftu, i šta bi bilo ako bi Srbija uradila isto s NIS-om?

Kada je Ugo Čavez 2007. godine nacionalizovao naftnu industriju u basenu reke Orinoko, jednom od najbogatijih izvora teške nafte na svetu, Venecuela je ušla u novu eru u kojoj je država preuzela apsolutnu kontrolu nad svojim najvažnijim resursom. Odluka je značila da strani giganti poput ExxonMobila, ConocoPhillipsa, Chevrona, BP-a i TotalEnergiesa više nisu mogli da upravljaju projektima koje su godinama razvijali. Čavez je smatrao da je vreme da “narod povrati svoje bogatstvo”, a PDVSA je preko noći postala dominantna sila u celom naftnom lancu.

Foto: Tanjug/AP

Teme za vas

Reakcije sveta i investitora

Reakcije međunarodnih tržišta bile su trenutne i burne. Venecuela je označena kao visokorizična zemlja, strana ulaganja su naglo stala, a usledile su i višegodišnje arbitraže protiv zemlje. Iako je nacionalizacija kratkoročno donela veliki priliv novca zbog tada visokih cena nafte, svet je ovaj potez video kao ekonomski hazardni eksperiment koji ignoriše realnost tržišta i potrebu za tehnološkim partnerima.

Kratkoročni dobitak, dugoročni pad

U prvim godinama PDVSA je zaista generisala ogromne prihode, što je Čavezu omogućilo da finansira široke socijalne programe. Međutim, bez stranog kapitala i tehnologije, infrastruktura je brzo počela da propada. Proizvodnja nafte je tokom naredne decenije pala na istorijski minimum, a Venecuela je, umesto energetske supersile, postala primer kakav ekonomski slom donosi politizovano upravljanje ključnim resursima.

Foto: Shutterstock

Venecuela danas nosi teret odluke iz 2007. godine: urušen energetski sektor, hronična nestašica deviza, politička izolacija i duboka ekonomska kriza. Nacionalizacija je kratkoročno zvučala moćno, ali je dugoročno uništila industriju.

Šta bi bilo kada bi Srbija nacionalizovala NIS?

Ako se ovo iskustvo prenese u hipotetičku situaciju u kojoj bi Srbija nacionalizovala NIS, kompaniju u većinskom vlasništvu ruskog Gasprom Njefta, jasno je da bi posledice bile složene i višeslojne. Treba imati na umu da Srbija nema velike rezerve nafte, niti može da se osloni na sopstvenu proizvodnju kao Venecuela, pa bi svaka promena vlasništva direktno uticala na energetsku bezbednost, geopolitičke odnose i stabilnost tržišta.

Foto: Shutterstock

Najpre, nacionalizacija bi gotovo sigurno pokrenula međunarodne arbitraže, jer bi bila shvaćena kao povreda investicionih ugovora. To bi Srbiju izložilo potencijalno visokim finansijskim odštetama i pogoršalo investicionu klimu u trenutku kada se država trudi da privuče kapital i nove projekte.

Geopolitičke implikacije i politički signali

Nacionalizacija ruske imovine u energetici bila bi shvaćena kao jasan politički signal udaljavanja od Moskve, što bi neizbežno imalo posledice po ekonomske odnose Srbije i Rusije. Istovremeno, takav potez bi mogao da bude protumačen kao otvaranje prostora za ulazak zapadnih energetskih kompanija, što bi Srbiji donelo nove opcije, ali i zahtevalo značajne garancije, stabilnost i dugoročan plan modernizacije.

Može li država sama da iznese energetsku industriju?

Ključno pitanje nije da li Srbija može da preuzme NIS, već da li bi mogla da ga održi i razvija. Rafinerija u Pančevu i mreža benzinskih stanica zahtevaju stalna ulaganja u tehnologiju i standarde, kao i stabilno snabdevanje sirovom naftom koje zavisi gotovo isključivo od uvoza. Bez jakih partnera i uz ograničene finansijske resurse, država bi se suočila sa izazovima sličnim onima koje je imala PDVSA nakon odlaska stranih kompanija.

Foto: NIS

Lekcija iz Venecuele

Priča o nacionalizaciji u Venecueli pokazuje da kontrola nad resursima ne garantuje uspeh ako država nema snagu da taj sektor održi tehnološki i finansijski konkurentnim. Nacionalizacija donosi političku moć, ali gubi tehnološki napredak, tržišnu fleksibilnost i investicionu sigurnost, što dugoročno može biti pogubno.

Foto:Telegraf.rs/AI ilustracija/Grok

Zato hipotetička nacionalizacija NIS-a ne bi nužno dovela do venecuelanskog scenarija, ali bi Srbiji nametnula rizike koje bi država morala da nosi decenijama. Kontrola nad energetikom nije samo pitanje vlasništva, već pitanje kapaciteta. Upravo to je lekcija koju je Čavez ostavio svetu - možda i nesvesno.

(Telegraf Biznis)