Ekonomski analitičar za Telegraf: Da li će doći do globalne recesije zbog rata? Ove cene će prve skočiti

Pomoćnik direktora za strateške analize Privredne komore Srbije Bojan Stanić u intervjuu za Telegraf Biznis ocenio je da sukob na Bliskom istoku jednako pogađa Srbiju kao i svet, te da će se eventualno povećanje cena goriva desiti "spolja". Zasad država još uvek ima načina da tu cenu drži pod kontrolom, ali ne bez posledica. To, objašnjava, pogađa budžet, što bi se moglo preliti na rast cena. Dodaje da je cela ekonomija na udaru, zbog porasta cene transporta, koja se mora uračunati u svaku robu.

Sagovornik je takođe govorio oglobalnoj recesiji i eventualnim otpuštanjima, kao i budućnosti turizma u ratom zahvaćenoj regiji.

Teme za vas

Teško je reći kada će se rat u Persijskom zalivu završiti, jer često pristižu kontradiktorne vesti. Ono što komplikuje stvari jeste kontradiktornost koja dolazi od najviših zvaničnika sukobljenih strana. Jedna da se kaže da smo bliži zaključivanju mirovnog sporazuma, a drugi dan da smo bliže kopnenoj intervenciji SAD na teritoriji Irana. Ono što, ipak, većina analitičara ocenjuje, da ovaj rat nema kapacitet trajanja kao što je sukob u Ukrajini.

Najveća posledica ovog rata na privredu sveta, pa samim tim i Srbije, ogleda se u rastu i održavanju visoke cene energenata, primarno nafte, ali i prirodnog gasa, što bi se usled dužeg trajanja ove situacije prelilo u vidu novog inflatornog talasa. Porast troškova proizvodnje i maloprodajnih cena bi doveo do usporavanja tražnje, posebno u Evropi, čija privreda odavno trpi pritisak na konkurentnost.

Istina, cena nafte, koja se sada kreće oko 115 dolara po barelu, još je daleko od tih pesimističnih procena da bi ukoliko dođe do dublje i šire eskalacije rata, cena ovog energenta mogla premašiti psihološku granicu od 150 dolara.

To pitanje ipak zavisi od situacije na globalnom tržištu energenata, ali i od samog trajanja rata. Problem je što i kada bi se rat odmah, danas završio, procena je da bi se posledice po cene energenata osećale do kraja godine, dok se potpuno ne vrati plovidba Ormuskim moreuzom u mirnodopsko stanje, kao i dok se ne obnovi porušena infrastruktura širom regiona.

Država i dalje ima prostora da kontroliše cenu, da ne bi došlo do njenog skoka i prelivanja troškova na privredu i stanovništvo. Može se nastaviti sa smanjenjem akcize, može se ići na smanjenje PDV-a, na subvencije ugroženim slojevima privrede itd. Naravno, sve to pada na teret budžeta, produbljuje se deficit i povećavaju potrebe za zaduživanjem, po moguće višim kamatnim stopama, jer će centralne banke koristiti instrument referentne kamatne stope da pokušaju održati inflaciju pod kontrolom.

Ipak, ukoliko stanje potraje, za očekivati je da dođe do bržeg rasta cene goriva u Srbiji, što bi se moglo preliti na rast cena, odnosno ubrzanje inflacije. Naglašavamo da je ovo spolja faktor, praktično viša sila, koja pogađa sve privrede u Evropi.

Na udaru je celokupan ekonomski sistem, imajući u vidu da je svaka roba predmet transporta i da uključuje u sebe cenu tog transporta, pa se moraju kalkulisati i veći troškovi, što se pre ili kasnije prebacuje na sledećeg u lancu vrednosti/snabdevanja, ili na krajnjeg potrošača.

Prvenstveno su ugroženi saobraćaj, primarna poljoprivredna proizvodnja, energetski intenzivne delatnosti, ali na kraju i celokupna prerađivačka industrija i trgovina. I ovog puta se, kao i prilikom ranijih kriza, sektor informacionih tehnologija pokazao kao najotporniji.

Još uvek je manja verovatnoća da kao posledica rata u Persijskom zalivu dođe do globalne recesije, ali su pojedini delovi sveta više izloženi tom riziku, pa se Evropa ističe kao ranjiviji kontinent. Ukoliko bi se taj pesimističniji scenario ostvario, sa naftom koja se kreće preko 150 dolara po barelu, moglo bi doći do osetnog usporavanja evropske industrije sa efektima prelivanja na privredu Srbije. Porast troškova proizvodnje i manja tražnja bi uticalo na porast rizika nelikvidnosti i morale bi se sprovesti uštede, odnosno rezovi, koje bi se u većoj ili manjoj meri prelomile preko zaposlenosti.

Stanovništvo koje bi bilo izloženo većim troškovima i padom kupovne moći, moralo bi se opredeliti na mere štednje i prioritizacije rashoda, te bi se verovatno smanjila tražnja za gorivom proizvodima koji nisu egzistencijalne prirode.

Ne možemo reći da će Dubai tako lako "pasti", ali svakako da trpi veliki pritisak usled povećane nesigurnosti tog regiona, ne samo za transport, ne go i za turizam, finansijske usluge i trgovinu generalno. S obzirom da su vlade u tim zemljama uglavnom izraženo autokratske, a još uvek je sveže sećanje na "arapsko proleće", dalja eskalacija rata na tom području može pokrenuti i socijalnu krizu, posebno ako u većoj meri civilna infrastruktura bude na udaru.

Međutim, treba se setiti istorije tog prostora u poslednjih 40-50 godina. Ekonomska elita u Teheranu je bila veoma "vesterizovana" pre islamske revolucije, da bi se onda Bagdad uzdigao kao trgovački i finansijski centar tog podneblja. Nakon rata, sankcija i političkih potresa, kojim je Irak bio pogođen, uzdigao se Dubai i okolni gradovi, kao što su Doha, Manama i Muskat. Ipak, teško je reći da će se u tom delu sveta pojaviti nekih novi gradovi kao zamena, mada se ističe razvoj Rijada i Džede u Saudijskoj Arabiji, kao i proces reformi, koji vodi aktuelna saudijska vlada.

(Telegraf Biznis)