Šta znači friendshoring i nearshoring: Kompanije menjaju strategije zbog sve veće neizvesnosti na tržištu

Globalni lanci snabdevanja poslednjih decenija bili su zasnovani na jednostavnom principu: proizvoditi tamo gde je najjeftinije i distribuirati širom sveta uz što manji trošak. Taj model je omogućio brz rast međunarodne trgovine, ali je istovremeno stvorio i veliku međuzavisnost država i kompanija. Danas se taj sistem ozbiljno menja pod uticajem geopolitičkih tenzija, ratova, sankcija i trgovinskih sukoba.

Jedan od ključnih razloga promene je sve veća nepredvidivost globalnog okruženja. Sukobi između velikih ekonomija, poput SAD i Kine, kao i rat u Ukrajini, pokazali su koliko brzo mogu biti poremećeni tokovi robe, energije i sirovina. Kompanije koje su godinama optimizovale troškove sada se suočavaju sa situacijom u kojoj isporuke kasne, cene skaču, a pojedini materijali postaju teško dostupni.

Teme za vas

Pandemija COVID-19 dodatno je ubrzala ovaj proces. Zatvaranje granica, prekid transportnih ruta i nedostatak osnovnih komponenti, poput poluprovodnika, pokazali su da globalni sistem „just-in-time“ proizvodnje ima ozbiljna ograničenja. Umesto minimalnih zaliha, sve više kompanija sada vraća koncept skladištenja i sigurnosnih rezervi.

Zbog toga dolazi do promena u geografiji proizvodnje. Umesto koncentracije u jednom regionu, sve je izraženiji trend diverzifikacije. Kompanije premestaju deo proizvodnje bliže tržištima gde prodaju proizvode, što se naziva „nearshoring“, ili u politički i ekonomski stabilnije zemlje – „friendshoring“. Evropa, na primer, sve više jača industrijsku bazu u istočnoj i centralnoj Evropi, dok SAD podstiču povratak proizvodnje na sopstvenu teritoriju.

Ove promene, međutim, imaju svoju cenu. Proizvodnja u novim regionima često je skuplja, jer troškovi rada, energije i logistike nisu isti kao u tradicionalnim proizvodnim centrima u Aziji. To se može odraziti i na krajnje potrošače kroz više cene proizvoda. Ipak, mnoge kompanije prihvataju taj trošak kao cenu veće sigurnosti i stabilnosti poslovanja.

Istovremeno, države sve više posmatraju lance snabdevanja kao pitanje nacionalne bezbednosti, a ne samo ekonomije. Kritične industrije poput energetike, hrane, farmacije i tehnologije postaju predmet strateških politika. Cilj je da se smanji zavisnost od jednog dobavljača ili jedne regije, kako bi se izbegli šokovi u slučaju novih kriza.

Sve ovo dovodi do postepenog kraja globalizacije u obliku kakav je ranije postojao. Umesto jedinstvenog globalnog sistema koji funkcioniše po principu maksimalne efikasnosti, svet se kreće ka više regionalizovanih i paralelnih lanaca snabdevanja. To ne znači kraj globalne trgovine, ali znači da ona postaje opreznija, skuplja i politički uslovljenija.

Na kraju, može se reći da geopolitičke tenzije nisu samo privremeni poremećaj, već faktor koji dugoročno menja strukturu svetske ekonomije. Lanci snabdevanja više nisu samo pitanje logistike i troškova, već i geopolitike, sigurnosti i strateških odluka država i kompanija.

(Telegraf Biznis)