Imali su desetine hiljada radnika, gradili stanove i slali ih na more: Ovako su izgledali giganti Jugoslavije

Nekada su zapošljavali desetine hiljada ljudi, proizvodili za najveće svetske kompanije, gradili stanove svojim radnicima, školovali nove kadrove i organizovali im letovanja.

Neki od industrijskih giganata sa prostora današnje Hrvatske bili su toliko veliki da njihove brojke, gledano iz današnje perspektive, gotovo deluju nestvarno.

Jugoplastika, Jugovinil, Rade Končar, Đuro Đaković, Prvomajska, Torpedo i Nikola Tesla samo su neka od velikih imena industrije 20. veka čija je istorija ostala neraskidivo povezana sa ekonomskim razvojem nekadašnje Jugoslavije.

Kako navodi Poslovni dnevnik, pogled na te kompanije ni danas nije jednostran i jednostavan.

Za jedne su predstavljale glomazne sisteme koji teško da bi bez državne podrške opstali na slobodnom tržištu, dok ih drugi pamte kao uspešne kompanije koje su proizvodima i tehnologijom mogle da stanu uz bok velikim evropskim i svetskim proizvođačima.

Ipak, brojke pokazuju koliko su pojedini sistemi bili veliki.

Od fabrike do čitavog sistema za radnike

Jedna od najpoznatijih priča počinje u Splitu, gde je 1952. nastala Jugoplastika, izdvajanjem iz nekoliko godina starijeg Jugovinila.

Sam Jugovinil bio je ogroman industrijski kompleks. Imao je čak 32 proizvodna objekta, sopstvenu infrastrukturu, železničke koloseke i puteve, a radnici su obučavani i u drugim velikim jugoslovenskim fabrikama.

Kompanija je osnovala i sopstvenu trogodišnju školu za buduće hemičare, laborante, stolare i metalostrugare.

Tokom pedesetih Jugovinil je izrastao u jednu od najvećih fabrika tog tipa u Evropi, a proizvodnja je u jednom trenutku bila toliko velika da su problem postala prepuna skladišta iz kojih roba nije stizala dovoljno brzo da se otpremi.

Kompanija je za zaposlene izgradila nekoliko stotina stanova u Splitu i Kaštel Gomilici.

Posebno zanimljivo iz današnje perspektive jeste to što je radnike koji su bili izloženi opasnim hemikalijama slala na zdravstvenu rehabilitaciju u sopstveni hotel na Bohinju. Imala je i radnička odmarališta na Šolti i Učki.

Jugoplastika proizvodila milione torbi za Adidas

Još veće ime postala je Jugoplastika.

Kompanija je razvila mrežu od čak 210 sopstvenih prodavnica širom Jugoslavije, ali se nije oslanjala samo na domaće tržište.

Proizvodila je delove za automobile kragujevačke Crvene zastave i sarajevskog TAS-a, ali i za VAZ, ZAZ, Moskvič, Citroen, Reno, Folksvagen, Fijat i Dačiju. Posebno impresivno zvuči saradnja sa Adidasom.

Jugoplastika je tokom osamdesetih godina za nemačkog giganta proizvodila oko 4,5 miliona sportskih torbi godišnje.

Kompanija je istovremeno igrala veliku socijalnu ulogu. U prvih 20 godina rada čak 1.550 zaposlenih rešilo je stambeno pitanje uz pomoć Jugoplastike.

Končar imao oko 20.000 zaposlenih

Još jedan simbol tadašnje industrijske moći bio je Rade Končar.

U najboljim godinama kompanija je imala oko 20.000 zaposlenih, dok je 1976. godine brojala oko 15.500 radnika.

Končareva oprema nalazila se širom Jugoslavije, ali je kompanija sarađivala i sa velikim svetskim imenima kao što su Simens, AEG, ASEA i Tisen.

Proizvodila je čak i magnetska sočiva za nuklearna postrojenja u Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj.

Jedan od najvećih razvojnih poduhvata bila je tiristorska lokomotiva, čiji je razvoj trajao sedam godina. Mašinovođe su joj dale i neobičan nadimak - „Lepa Brena“.

Za zaposlene Končara još 1947. godine izgrađeno je Pupinovo naselje, a radnici kompanije naseljavali su i Voltino naselje.

Za razliku od brojnih nekadašnjih industrijskih sistema, Končar je preživeo velike ekonomske promene. Od 1991. posluje kao akcionarsko društvo, a tokom narednih decenija plasirao je proizvode na tržišta oko stotinu zemalja.

Više od 16.000 ljudi u jednom gigantu

Impresivne brojke imao je i Đuro Đaković iz Slavonskog Broda.

Koreni kompanije sežu do 1921. godine, kada je počela izgradnja Prve jugoslovenske fabrike vagona, strojeva i mostova.

Već 1923. imala je oko 1.200 radnika. Iz njenih pogona izlazile su konstrukcije mostova, vagoni, parni kotlovi, tramvajska kola i motorni vozovi.

Godine 1952. proizvedeno je čak 410 vagona za Tursku, dok je za domaće potrebe proizvedeno više od 200 lokomotiva.

Kasnije su se u Slavonskom Brodu proizvodili kombajni, a tenkovi M-84 završavali su čak i u Kuvajtu.

Sredinom osamdesetih Đuro Đaković imao je više od 16.300 zaposlenih.

Ali kompanija nije bila samo radno mesto.

Organizovala je odmore zaposlenih, imala odmaralište u Trogiru, a radnici su preko posebnog aranžmana leti odlazili na Jadran, dok su tokom zime mogli da borave u čehoslovačkim zimovalištima.

Do 1972. godine, a od kraja Drugog svetskog rata, bilo je izgrađeno čak 4.700 stanova i porodičnih kuća za radnike.

Davani su krediti za školovanje, građene ambulante i finansirane kulturne aktivnosti. Radničko kulturno-umetničko društvo Đuro Đaković svojevremeno je imalo čak 1.200 članova.

Fabrika koja je gradila telefonsku mrežu zemlje

Veliki tehnološki sistem bila je i zagrebačka fabrika telefonskih uređaja Nikola Tesla.

Početkom pedesetih potpisala je prvi ugovor o licenci sa švedskim Eriksonom, a nakon popravljanja odnosa Jugoslavije i Sovjetskog Saveza čak do 70 odsto proizvodnje izvozila je u SSSR.

Kompanija je učestvovala i u razvoju saobraćajne infrastrukture. Godine 1965. pušten je u rad zagrebački „Zeleni talas“, prva semaforizovana saobraćajnica u gradu.

Prema podacima objavljenim povodom prvih 30 godina poslovanja, kompanija je izgradila čak 70 odsto tadašnje nacionalne telefonske mreže.

Imala je oko 5.200 zaposlenih, među kojima približno 600 visokoobrazovanih, dok se oko 250 ljudi bavilo isključivo istraživanjem i razvojem.

Godine 1990. pustila je u rad i prvu javnu mobilnu telefonsku mrežu u Hrvatskoj.

Izvozili u više od 50 zemalja

Prvomajska je bila još jedan industrijski gigant čiji su proizvodi putovali daleko izvan granica Jugoslavije.

Njene alatne mašine izvozile su se u više od 50 država - od Egipta, Indije, Pakistana i Libije do SAD, Kanade i Australije.

Tokom osamdesetih Prvomajska je zapošljavala oko 7.500 ljudi na više lokacija.

Posebnu priču predstavlja riječki Torpedo, čiji koreni sežu još u 1853. godinu.

Upravo je u toj fabrici, u saradnji sa Ivanom Blažom Lupisom, razvijen prvi svetski torpedo. Od 1866. do 1943. proizvedena su 20.323 primerka, koji su prodavani širom sveta.

Posle Drugog svetskog rata proizvodni program se potpuno promenio, pa su iz fabrike izlazili motori, traktori, rovokopači, utovarivači, ali i brojni proizvodi široke potrošnje.

Industrija koja je bila mnogo više od radnog mesta

Priča o velikim fabrikama nekadašnje Jugoslavije zato nije samo priča o broju proizvedenih vagona, mašina, torbi ili automobila.

Veliki industrijski sistemi zapošljavali su čitave generacije, gradili stanove, školovali buduće radnike, otvarali ambulante i odmarališta i finansirali sport i kulturu.

Ipak, iza impresivnih brojki postojala je i druga strana tadašnjeg ekonomskog modela. Već šezdesetih godina bilo je jasno da postoje problemi sa rentabilnošću i produktivnošću, usledile su ekonomske reforme, a osamdesete su donele snažan rast inflacije, spoljnog duga i sve ozbiljniju ekonomsku krizu.

Raspad države i tranzicija tokom devedesetih za mnoge od ovih kompanija označili su kraj. Neke su završile u stečaju ili bile rasparčane, dok su druge uspele da se transformišu i nastave poslovanje, ali sa neuporedivo manjim brojem zaposlenih.

Zato podatak da je jedna kompanija nekada mogla da ima 20.000 radnika ili da za svoje zaposlene izgradi hiljade stanova danas zvuči gotovo kao priča iz nekog drugog ekonomskog sveta.

Ovo čak i nije priča o svim gigantima ni sa prostora Hrvatske, kojih je bilo daleko više jer su mnogi u svojim kućama imali ćebad iz Varteksa ili obuću iz Borova, a nekadašnji giganti sa prostora Srbije i drugih republika su jedna posebna priča.

(Telegraf Biznis/Poslovni.hr)