Fašisti, novac i Musolinijev zadnji eksperiment: Ova država je živela samo 19 meseci, misterija Republike Saló

Na obali jezera Garda danas je teško zamisliti da su se pre više od osamdeset godina, u hotelima, vilama i kancelarijama malog italijanskog grada Salò, donosile odluke koje su trebalo da odrede budućnost jednog dela Italije.

A onda se postavlja mnogo zanimljivije pitanje: šta se dešava sa ekonomijom države koja postoji dok rat uništava njenu privredu, teritoriju i političku samostalnost?

Teme za vas

Odgovor je jedna od najneobičnijih ekonomskih epizoda 20. veka.

Repubblica Sociale Italiana, poznata kao Republika Salò, proglašena je u septembru 1943. godine, nakon nemačke okupacije severnog i centralnog dela Italije i oslobađanja Benita Musolinija. Formalno je predstavljala novu italijansku državu, ali je njena stvarna moć bila dramatično ograničena nemačkom vojnom kontrolom. Režim je opstao svega oko 19 meseci, do sloma u aprilu 1945. godine.

I upravo tu počinje njena ekonomska misterija.

Veliki ekonomski eksperiment usred rata

Musolini i njegovi ljudi pokušavali su da novom režimu daju drugačije lice od onog koje je fašistička Italija imala pre njegovog pada.

U novembru 1943. godine, na kongresu Republikanske fašističke partije u Veroni, usvojen je Manifest iz Verone, politički program koji je predviđao nešto što je na prvi pogled delovalo gotovo revolucionarno: veću ulogu radnika u upravljanju preduzećima, učešće zaposlenih u dobiti i svojevrsnu „socijalizaciju“ velikih kompanija.

Foto:Wikipedia/Bundesarchiv Bild 101I-316-1175-16, Italien, Benito Mussolini mit deutschem General

Drugim rečima, režim koji je godinama gradio korporativni sistem sada je pokušavao da napravi još jedan zaokret.

Ideja je bila da radnici ne budu samo zaposleni koji primaju platu, već da dobiju određenu ulogu u upravljanju kompanijama. Na papiru je to izgledalo kao pokušaj stvaranja posebnog modela između kapitalizma i socijalizma. U stvarnosti, međutim, ekonomija Republike Salò bila je zarobljena u ratnoj ekonomiji Nemačke.

Preduzeća su trebalo da postanu „socijalizovana“

U februaru 1944. godine donet je dekret o socijalizaciji preduzeća. Predviđeno je formiranje posebnih organa upravljanja, uključujući savete u kojima bi radnici imali ulogu. Obuhvaćena su bila veća privatna preduzeća, naročito ona sa značajnim kapitalom ili velikim brojem zaposlenih. To je bila jedna od najzanimljivijih ekonomskih ideja poslednjih godina fašističke Italije. Ali postojao je problem koji nijedan dekret nije mogao da reši. Kako promeniti način upravljanja privredom kada nad vašom teritorijom vojnu kontrolu ima druga država?

Nemačka nije blagonaklono gledala na projekat socijalizacije, dok su italijanski industrijski i finansijski krugovi takođe pružali otpor. Istovremeno, rat je proizvodnju podredio vojnim potrebama. Zato je veliki ekonomski eksperiment ostao uglavnom na papiru.

Industrija bez mira i tržišta

Republika Salò nije nastala u normalnom ekonomskom okruženju. Nije postojala stabilna privreda u kojoj država može da odlučuje kako će raspoređivati kapital, podsticati investicije ili razvijati potrošnju. Industrija je bila pod pritiskom rata, nestašica i nemačkih potreba. Privreda severne Italije bila je jedan od ključnih industrijskih prostora zemlje, ali je upravo zbog toga bila izložena snažnoj kontroli okupacionih vlasti.

Najvredniji resursi nisu bili usmeravani prema tome šta je stanovništvu potrebno, već prema tome šta je bilo potrebno za nastavak rata. To je ujedno i jedna od najvećih ekonomskih ironija Republike Salò. Režim je pokušavao da govori o većem učešću radnika u privredi, dok su stvarne ekonomske odluke sve više određivali rat, okupacija i vojna potreba.

Zašto je Salò uopšte postao sedište?

Grad Salò nije bio slučajno izabran. Nalazio se na jezeru Garda, relativno blizu nemačke zone, ali dovoljno udaljen od glavnih ratnih frontova. Na tom prostoru postojali su hoteli, vile i reprezentativne zgrade koje su mogle da budu iskorišćene za smeštaj administracije. Nemačkim vlastima odgovaralo je i da Musolini bude pod kontrolom, ali daleko od glavnih političkih centara. Zato je nastala jedna od najbizarnijih slika završnice Drugog svetskog rata.

Mali grad na obali jezera postao je sedište režima koji je pretendovao da predstavlja celu Italiju. Ministarstva su, međutim, bila rasuta širom severne Italije, dok je Salò postao simbol čitave države.

Ekonomija države koja je gubila teritoriju

Kako se rat približavao kraju, ekonomski prostor Republike Salò postajao je sve manji. Savezničko napredovanje sa juga, partizanski pokret i povlačenje nemačkih snaga sužavali su teritoriju pod kontrolom režima. To znači da je država istovremeno pokušavala da organizuje privredu i iz dana u dan gubila deo teritorije na kojoj bi ta privreda trebalo da funkcioniše. To je možda najbolji način da se razume ekonomski apsurd Salòa. Nije problem bio samo u tome što su ekonomske reforme bile loše osmišljene. Problem je bio mnogo dublji. Nije postojalo dovoljno vremena, novca, mira ni političke samostalnosti da bi bilo koji veliki ekonomski model mogao da bude stvarno sproveden.

Poslednji pokušaj

Do početka 1945. godine postalo je jasno da se kraj približava. Plan socijalizacije trebalo je da dobije širu primenu upravo pred kraj rata, ali do njegove potpune realizacije nikada nije došlo. Nakon sloma Republike Salò, nova italijanska vlast ukinula je odgovarajuće propise. U aprilu 1945. godine režim se raspao.

Foto:Wikipedia/Bundesarchiv Bild 101I-316-1175-16, Italien, Benito Mussolini mit deutschem General

Musolini je pokušao da pobegne na sever, ali su ga partizani zarobili i 28. aprila 1945. godine pogubili. Nekoliko dana kasnije rat u Italiji bio je praktično završen. Republika Salò nestala je gotovo jednako brzo kao što je i nastala.

Lekcija koja je ostala posle svega

Istorija Republike Salò često se posmatra kroz politiku, rat i Musolinija. Ali njena ekonomija otvara mnogo zanimljivije pitanje. Može li država da promeni svoj ekonomski sistem ako nema kontrolu nad sopstvenom privredom? Salò je pokušao da istovremeno bude država, ratna ekonomija, industrijski sistem i politički eksperiment. Nije uspeo ni u jednom od tih zadataka.

Foto:Wikipedia/Bundesarchiv Bild 101I-316-1175-16, Italien, Benito Mussolini mit deutschem General

Njegova priča zato nije samo priča o poslednjim mesecima italijanskog fašizma. To je i svojevrsna lekcija iz ekonomije: vlasništvo, zakoni i institucije mogu da se promene preko noći, ali ekonomija ne može da pobegne od realnosti - kapitala, proizvodnje, tržišta, energije, radne snage i, pre svega, političke moći. Republika Salò je pokušala da napiše nova pravila. Ali je rat već bio napisao kraj.

(Telegraf Biznis)