Jedni rade i stvaraju, drugi kontrolišu i troše? Nova podela društva i radnika o kojoj će se tek raspravljati

Da li se savremeno društvo više deli na bogate i siromašne ili se pred nama stvara potpuno drugačija granica - između ljudi koji proizvode robu i usluge koje tržište traži i sve većeg broja onih čiji se rad finansira iz poreza?

Upravo tu provokativnu tezu iznosi nemački autor i istoričar Rajner Zitelman, otvarajući pitanje koje teško može da prođe bez rasprave.

Teme za vas

Pekar ustaje u četiri ujutru da napravi hleb. Vodoinstalater odlazi kod mušterije da popravi grejanje. Preduzetnik pokušava da napravi bolji proizvod, pronađe kupce i zaposli nove ljude.

Ali ko je sa druge strane?

Prema tezi koju Zitelman iznosi u analizi, kako prenosi Dnevni avaz, savremeno društvo sve više se deli na "produktivne" i "neproduktivne".

U prvu grupu svrstava one koji proizvode, popravljaju, izmišljaju i investiraju, odnosno stvaraju proizvode i usluge za koje su drugi spremni dobrovoljno da plate.

Nasuprot njima postavlja deo administracije, regulatornog aparata, političkih struktura i aktivističkih organizacija koji se finansiraju iz poreza i čiji posao, prema njegovom tumačenju, često podrazumeva upravo dodatno regulisanje aktivnosti prve grupe.

To je, međutim, njegova interpretacija društvene vrednosti rada, a ne opšteprihvaćena ekonomska podela.

Da li samo tržište određuje ko je produktivan?

Upravo tu počinje mnogo zanimljivija rasprava.

Zitelman se poziva na nemačkog sociologa Helmuta Šelskog, koji je još pre pola veka govorio o strukturno "podeljenom društvu" i produktivnim radom smatrao proizvodnju materijalnih dobara, ali i usluga koje život čine lakšim i sigurnijim.

Problem sa tako postavljenom granicom jeste pitanje gde smestiti ogroman broj poslova koji ne proizvode nešto što može da se stavi na policu i proda.

Koliku ekonomsku vrednost proizvode nastavnik, lekar, vatrogasac, policajac ili državni službenik čiji posao omogućava da privreda uopšte funkcioniše?

A gde se završava neophodna administracija, a počinje birokratija koja privredu zaista košta? Upravo zbog toga jednostavna podela na "produktivne" i "neproduktivne" teško može da pruži jednostavan odgovor.

Svaki osmi zaposleni radi za državu

Zitelman kao jedan od primera navodi Nemačku. Broj zaposlenih u tamošnjem javnom sektoru povećan je sa 4,65 miliona 2014. godine na 5,38 miliona 2024., što predstavlja rast od gotovo 16 odsto.

Do 2025. godine broj je, prema podacima koje navodi autor, dostigao približno 5,5 miliona ljudi. To znači da otprilike svaki osmi zaposleni direktno radi za državu.

Ako se uračunaju zaposleni u ustanovama i kompanijama koje su formalno privatnopravne, ali se pretežno nalaze u javnom vlasništvu, broj je još veći - oko 6,94 miliona u 2024. godini.

Zitelman smatra da upravo rast takvog sistema stvara problem: što je više ljudi čiji se rad finansira iz javnih sredstava, potrebno je više poreza ili javnog duga da bi sistem mogao da funkcioniše.

Ko onda stvara bogatstvo?

Autor otvara i još jedno pitanje - da li je uopšte ispravno govoriti o "raspodeli društvenog bogatstva".

Pozivajući se na američkog ekonomistu Tomasa Souela, Zitelman zastupa stav da ne postoji unapred određena količina bogatstva koju društvo samo treba pravedno da podeli. Bogatstvo najpre mora da bude stvoreno.

Sa druge strane, pitanje raspodele ostaje jedno od centralnih ekonomskih pitanja upravo zato što tržišni rezultat ne govori nužno sve o društvenoj vrednosti nečijeg rada.

Zitelman se poziva i na nobelovca Angusa Ditona, koji je ukazivao na vezu ekonomskog napretka i nejednakosti – koristi od napretka kroz istoriju nisu istovremeno i podjednako stizale do svih.

Gde treba povući granicu?

Tu se dolazi do pitanja na koja ova rasprava nema jednostavan odgovor.

Ako preduzetnik koji zaposli 100 ljudi očigledno stvara ekonomsku vrednost, šta je sa inspektorom koji proverava da li njegova fabrika ispunjava bezbednosne standarde?

Ako privatni lekar naplaćuje svoju uslugu na tržištu, a lekar u državnoj bolnici prima platu iz budžeta, znači li način finansiranja da jedan stvara vrednost, a drugi ne?

Ili ako je određeni propis nepotreban teret za privredu, znači li to da su svi propisi i ljudi koji ih sprovode neproduktivni?

Najzanimljivije pitanje koje ova provokativna podela otvara možda nije ko pripada kojoj "klasi", već nešto mnogo praktičnije.

Dobro bi bilo postaviti pitanje koliko ljudi zaista mora da stvara novu ekonomsku vrednost da bi društvo moglo da bude solidarno i da finansira sve ostalo, i kada taj odnos prestaje da bude održiv?

(Telegraf Biznis/Avaz.ba)