Danas ga svi imaju u kuhinji, a nekada je vredeo pravo bogatstvo: Zbog njega su osvajani kontinenti

Danas ga kupujemo za sitan novac i gotovo ne razmišljamo o njegovoj vrednosti. Međutim, pre nekoliko vekova biber je bio toliko dragocen da su trgovci na njemu zarađivali bogatstva, države finansirale pomorske ekspedicije, a evropske sile tražile nove puteve do dalekih zemalja.

Teško je zamisliti da običan začin, koji danas stoji na gotovo svakom stolu, može da utiče na tok svetske istorije. Ipak, upravo se to dogodilo sa biberom, čija je trgovina vekovima predstavljala jedan od najunosnijih poslova.

Teme za vas

Začin koji je pomerao granice sveta

U vreme kada nije bilo savremenih transportnih sistema, kontejnerskih brodova i globalnih trgovačkih lanaca, začini iz Azije prelazili su hiljade kilometara pre nego što bi stigli do evropskih kupaca.

Crni biber dolazio je uglavnom iz Indije, dok su karanfilić i muskatni oraščić poticali iz ograničenih područja jugoistočne Azije. Njihova cena rasla je sa svakim posrednikom, a trgovci koji su kontrolisali puteve snabdevanja mogli su da ostvare ogromnu zaradu.

Kako prenose Biznis i finansije, potraga za ovim dragocenim proizvodima bila je jedan od važnih ekonomskih pokretača velikih geografskih otkrića.

Pola kilograma bibera vredelo koliko nedeljna plata

Koliko je biber bio dragocen pokazuje podatak koji navodi američki časopis Smithsonian Magazine. U srednjem veku venecijanski trgovci prodavali su u Londonu funtu bibera, odnosno približno 454 grama, po ceni koja je odgovarala nedeljnoj zaradi nekvalifikovanog radnika.

Začin koji danas bez razmišljanja dodajemo jelu tada je predstavljao luksuz dostupan pre svega imućnijim slojevima stanovništva. Njegova vrednost nije proisticala samo iz ukusa, već i iz činjenice da je put od proizvođača do kupca bio dug, skup i opasan.

Trgovci su morali da plaćaju transport, carine, zaštitu robe i brojne posrednike. Uz to, putovanja su bila izložena olujama, piratima i političkim sukobima. Sve to pretvaralo je male količine začina u robu ogromne vrednosti.

Dugove su vraćali biberom

Biber je u pojedinim trgovačkim poslovima imao čak i ulogu sredstva plaćanja. Jedan od zanimljivijih primera potiče iz 12. veka, kada se venecijanski trgovac Romano Mairano našao u finansijskim problemima.

Kako navodi Smithsonian, Mairano je pozajmio novac, otputovao u Aleksandriju i vratio se sa začinima. Svoj dug uspeo je da izmiri upravo biberom. Takva praksa danas zvuči neobično, ali u tadašnjim ekonomskim okolnostima imala je smisla.

Začini su bili laki za transport, mogli su relativno dugo da se čuvaju i imali su veliku vrednost u odnosu na težinu. Za trgovce je to značilo da su mogli da prenose značajno bogatstvo bez ogromnih količina robe.

Venecija se bogatila, a Portugalci tražili novi put

Jedan od najvećih dobitnika trgovine začinima bila je Venecija. Zahvaljujući razvijenim pomorskim vezama i pristupu trgovačkim centrima istočnog Mediterana, venecijanski trgovci imali su važnu ulogu u dopremanju azijskih proizvoda na evropsko tržište.

Posebno značajna bila je Aleksandrija, preko koje su začini stizali sa Istoka. Međutim, evropskim državama sve više je smetalo to što su morale da kupuju robu preko dugog lanca posrednika.

Portugal je zato tokom 15. veka intenzivno ulagao u istraživanje pomorskih puteva oko Afrike. Cilj je bio da se pronađe direktan put do Indije i azijskih tržišta, čime bi se smanjili troškovi i povećala zarada.

Kada je portugalski moreplovac Vasko da Gama 1498. godine stigao do Indije ploveći oko Rta dobre nade, otvoren je novi pomorski trgovački pravac.

Za evropsku trgovinu to je predstavljalo ogromnu promenu, a za dotadašnje posrednike ozbiljan izazov. Iako začini nisu bili jedini razlog pomorskih ekspedicija, njihova ekonomska vrednost bila je jedan od ključnih podsticaja.

Zbog muskatnog oraščića osvajana su ostrva

Još dramatičnija bila je istorija muskatnog oraščića. Ovaj začin poticao je sa ostrva Banda, na području današnje Indonezije, gde su evropske trgovačke sile nastojale da uspostave kontrolu nad njegovom proizvodnjom.

Holandska Istočnoindijska kompanija pokušavala je da obezbedi monopol nad trgovinom, a početkom 17. veka holandsko osvajanje ostrva bilo je praćeno nasiljem nad lokalnim stanovništvom.

Kontrola proizvodnje omogućavala je evropskim trgovcima da ograničavaju ponudu i utiču na cene. Tako je začin, koji se danas koristi u kolačima i raznim jelima, postao razlog za kolonijalna osvajanja i sukobe.

Od bibera do nafte i čipova

Iako se svet od tada potpuno promenio, ekonomska logika ostala je iznenađujuće slična. Nekada su države nastojale da kontrolišu puteve kojima su stizali biber, cimet i karanfilić. U 20. veku sličnu stratešku važnost dobila je nafta, dok danas sve veću ulogu imaju poluprovodnici, litijum i retki minerali.

U svim tim slučajevima važna je ista stvar: ko kontroliše proizvodnju, transport i pristup tržištu, može da stekne ogromnu ekonomsku prednost.

Trgovina začinima tako je predstavljala jednu od ranih faza globalizacije, mnogo pre nego što je taj izraz ušao u svakodnevnu upotrebu. Povezivala je Aziju, Afriku, Bliski istok i Evropu, stvarajući trgovačke mreže koje su oblikovale privredu, politiku i međunarodne odnose.

Sve je počelo od robe koja danas košta neuporedivo manje nego pre nekoliko vekova.

Biber više nije simbol bogatstva, ali je ostao svedok vremena kada je nekoliko vreća začina moglo da promeni nečiju sudbinu, obogati trgovca ili podstakne čitavu državu da krene u osvajanje dalekih mora.

(Telegraf Biznis/Biznis&Finansije)