Ispovest čoveka koji je izgubio posao: "Prijavio sam se na 300 konkursa, stignem do kraja, ali me ipak odbiju"

Ove godine sam napunio 50 godina i nezaposlen sam već 15 meseci nakon nečega za šta smatram da je bio nepravedan otkaz na mom poslednjem poslu. Bilo je teško, ne samo finansijski, već i mentalno.

Na mom poslednjem poslu u oblasti komunikacija i odnosa s javnošću zarađivao sam 48.000 funti (oko 57.600 evra) godišnje. Sada preživljavam sa manje od 100 funti (oko 120 evra) nedeljno. Imao sam oko 42.000 funti (oko 50.400 evra) ušteđevine za kupovinu stana, ali je kirija progutala moju ušteđevinu. Zaista se brinem za budućnost.

Teme za vas

Ostalo mi je oko 24.000 funti (oko 28.800 evra) ušteđevine i očekujem da će mi novac ponestati za godinu dana ako se stvari ne promene. Mogu da podnesem zahtev za Univerzalni kredit (socijalnu pomoć) tek kada moja ušteđevina padne ispod 16.000 funti (oko 19.200 evra). Moj penzioni fond je takođe zanemarljiv; pošto sam celog života radio na uredničkim pozicijama, zaista nije bilo prave prilike da uštedim mnogo novca.

Moja majka ima demenciju i sada je u staračkom domu. Morali smo da prodamo njenu kuću da bismo platili njenu negu, tako da nemam nikakav finansijski padobran.

Konkurisao sam na više od 300 pozicija otkako sam ostao bez posla, ali moje iskustvo se možda razlikuje od iskustva drugih koji traže posao po tome što dobijam pozive za intervjue, ali izgleda da ništa ne proizilazi iz njih.

Do sada sam imao oko 28 intervjua u prvom krugu ili uvodnih razgovora za različite pozicije, i ušao sam u poslednji krug u najmanje pet navrata, a zatim sam ipak bio odbijen.

To skoro da više boli, i počnete da preispitujete sebe. Kada vas odbiju u početnoj fazi prijave, samo dobijete standardizovani imejl o odbijanju i na neki način se naviknete na to. Samo slegnete ramenima. Odlazak na intervjue je pomalo kao izlaženje na sastanke – kada zaista nekoga upoznate, to se oseća mnogo više kao lična presuda o tome ko ste vi, a to je teško podneti.

Dugo sam mislio da mora da je problem u mojoj tehnici na intervjuima, ili se možda nisam dovoljno pripremio, ali s obzirom na to do koliko sam poslednjih krugova stigao, ne može biti to.

Sada počinjem da se suočavam sa ejdžizmom (starosnom diskriminacijom). Konkurisao sam za jedan posao ranije tokom leta, i regruter je obavio inicijalni razgovor sa mnom, ali me je onda ponovo nazvao da mi kaže da sam "previše iskusan". Nekako sam naivno mislio da ejdžizam nije nešto sa čime ću morati da se suočim.

Proces intervjuisanja za neke poslove je veoma složen i intenzivan. Imao sam pet intervjua za jedan posao. Za drugi sam imao četiri kruga. Ponovo sam prošao u finalni krug, ali ništa od toga nije bilo.

Imam oko 25 godina iskustva kao novinar i u komunikacijama i PR-u. Moja specijalnost je uzimanje kompleksnih naučnih tema i njihovo pretvaranje u nešto što je lakše svarljivo. Znam da sam dobar u onome što radim.

Mislim da je ono što je poremetilo stvari u mojim 40-im bila činjenica da sam napravio pauzu u karijeri sa 43 godine kako bih godinu dana studirao za master diplomu iz paleobiologije. Moji rezultati su bili toliko dobri da su me podsticali da upišem doktorat, ali nisam dobio potrebna sredstva za to.

Konkurisao sam za neke poslove redakture nakon mastera, a pre nego što sam se vratio poslu sa punim radnim vremenom. Tada je bilo mnogo lakše; imao sam tri intervjua i dobio tri poslovne ponude – to je bilo pre samo pet ili šest godina.

Sada, proces dolaska do finalnih faza, a zatim dobijanja odbijenica, apsolutno uništava dušu. Trenutno idem na terapiju.

Na jednom nivou prepoznajem da imam mušku privilegiju, ali i muškarci se suočavaju sa sopstvenim problemima, posebno oko srednjeg doba. Veliki je fokus na samoubistva mladih, što je naravno tragično, ali su stope samoubistava među muškarcima starosti od 50 do 54 godine u Engleskoj i Velsu više nego ikada.

Dugotrajna nezaposlenost potpuno vas obuzima; sprečava vas da krenete dalje i radite ono što želite sa svojim životom. Vidite sve svoje prijatelje na društvenim mrežama koji su i dalje zaposleni, izlaze i rade neverovatne stvari. Iskreno, ne mogu da se setim kada sam poslednji put uzeo hranu za poneti ili otišao u bioskop. Zbog toga se osećate kao veliki promašaj.

Strah i anksioznost su ponekad preplavljujući dok vam postaje jasno da se ovde ne radi samo o tome da treba da se trudite više i da možda ipak nema nečeg novog iza ugla.

Vidite dokaze iz sopstvenog iskustva, čitate o drugima sa sličnim iskustvima, i shvatate da se to možda jednostavno neće desiti.

Konkurisao sam za poslove i pokušavao da nađem radno mesto u kafićima, restoranima, pabovima, supermarketima, pa čak i kao čistač. Svi su me glatko odbili. Zamišljam da pogledaju moj CV i pomisle da se neko mojih godina neće tu dugo zadržati kada pronađe posao koji zaista želi.

I dalje tražim posao u komunikacijama, PR-u i novinarstvu u sektorima nauke i održive energije, i direktno kontaktiram regrutere i ljude iz industrije kako bih se umrežio za pozicije. Ali u poslednja dva meseca mi je zaista ponestalo elana. Skoro sam odustao, jer znam da ima previše kandidata za premalo poslova.

Na kraju krajeva, mislim da je, s obzirom na strukturne probleme u industriji, jedina opcija za mene prekvalifikacija. U međuvremenu, otvoren sam za bilo kakav posao.

Stalno se osvrćem unazad i prisećam se svog detinjstva ranih osamdesetih godina kada je moj pokojni otac proglašen tehnološkim viškom i čak je na kratko prodavao provalne alarme od vrata do vrata. Spreman sam i voljan da uradim šta god je potrebno da bih nastavio dalje; moj otac je to uradio i nadam se da gleda odozgo i da je ponosan na mene.

(Telegraf Biznis/Telegraph)