Usred pustinje uzgojili milione tona pšenice, ali cena bila previsoka: Kako je zemlja bogatih napravila hranu

Početkom devedesetih, Saudijska Arabija je proizvodila više od četiri miliona tona pšenice godišnje. U zemlji u kojoj obradive površine i vodni resursi predstavljaju ozbiljno ograničenje, takav rezultat se činio gotovo neverovatnim. Država je ogromnim subvencijama podsticala poljoprivrednike, garantovala otkupne cene i ulagala u sisteme za navodnjavanje. Uspela je čak da postane jedan od većih svetskih izvoznika pšenice. Međutim, iza impresivnih brojki krio se problem koji se vremenom pokazao kao neodrživ: proizvodnja se oslanjala na iscrpljivanje dubinskih zaliha podzemne vode koje se veoma sporo ili gotovo nikako ne obnavljaju.

Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), saudijska proizvodnja pšenice porasla je sa gotovo zanemarljivih količina pre 1980. na oko četiri miliona tona 1992. godine. Istovremeno je zemlja od neto uvoznika postala izvoznik. Ali, takav uspeh je imao visoku cenu. Država je poljoprivrednicima plaćala višestruko više od svetske tržišne cene, a poljoprivreda je trošila ogromne količine vode. Prema analizi objavljenoj u Vašington postu 1994. godine, u vreme vrhunca programa, država je za tonu pšenice plaćala oko 1.000 dolara, iako se ona na američkom tržištu mogla kupiti za približno 150 dolara.

Teme za vas

Problem nije bio samo u troškovima subvencija. Saudijska Arabija je za navodnjavanje koristila podzemne zalihe vode nastale pre više hiljada godina, koje se u današnjim klimatskim uslovima ne obnavljaju dovoljno brzo. Širenje poljoprivrede je tako ubrzalo iscrpljivanje vodonosnika. Država je početkom devedesetih počela da smanjuje podršku, a proizvodnja pšenice je, nakon vrhunca od oko 3,8 miliona tona 1992. godine, počela da pada. Taj preokret je označio početak napuštanja ideje da se prehrambena sigurnost mora postići proizvodnjom što većeg dela hrane unutar sopstvenih granica.

Globalna prehrambena kriza 2007. i 2008. godine dodatno je pokazala koliko su cene hrane i lanci snabdevanja osetljivi na poremećaje. Za Saudijsku Arabiju, koja zavisi od uvoza velikog dela prehrambenih proizvoda, to je bilo upozorenje da se sigurnost snabdevanja ne može prepustiti isključivo tržištu. Ipak, umesto povratka skupoj i ekološki neodrživoj proizvodnji svih vrsta hrane kod kuće, Rijad je počeo da gradi drugačiji model.

Jedan od ključnih poteza bilo je osnivanje kompanije Salik (Saudi Agricultural and Livestock Investment Company - SALIC) 2009. godine. Reč je o kompaniji u vlasništvu saudijskog državnog investicionog fonda PIF-a, osnovanoj sa ciljem ulaganja u poljoprivredu i prehrambenu industriju u zemlji i inostranstvu. Salik je počeo da ulaže u međunarodne kompanije i projekte kako bi Saudijskoj Arabiji obezbedio raznovrsnije izvore hrane i smanjio izloženost poremećajima u snabdevanju.

Strategija se, dakle, ne temelji na tome da Saudijska Arabija sve proizvodi sama, nego da osigura pristup hrani iz različitih izvora. Ulaganja obuhvataju kompanije, poljoprivrednu proizvodnju i delove prehrambenih lanaca snabdevanja u više država. Prema saudijskoj državnoj novinskoj agenciji, Salik je do avgusta 2025. godine imao 13 projekata u sedam zemalja na pet kontinenata.

Saudijska Arabija i dalje razvija domaću poljoprivredu, ali nastoji da se usredsredi na proizvode za koje postoje bolji uslovi ili strateški razlozi. Među njima su mleko i mlečni proizvodi, živina, jaja, urme, povrće iz zaštićenih prostora, te pojedine vrste ribe i škampi. S druge strane, veliki deo žitarica, stočne hrane, biljnih ulja i sirovog šećera i dalje se obezbeđuje uvozom.

Koliko se domaća proizvodnja razvila, pokazuju i najnoviji zvanični podaci saudijske Opšte uprave za statistiku. Prema podacima za 2024. godinu, stopa samodovoljnosti iznosila je 131 odsto za mleko i mlečne proizvode, 121 odsto za urme, 103 odsto za konzumna jaja i 72 odsto za meso živine. Kod crvenog mesa iznosila je 62 odsto, a kod ribe 52 odsto. Posebno se ističu škampi, kod kojih je zabeležena stopa samodovoljnosti od 149 odsto. Ti podaci ne znače da je zemlja postala nezavisna od uvoza hrane. Oni pokazuju da u pojedinim kategorijama domaća proizvodnja premašuje procenjene potrebe, dok u drugima i dalje postoji znatna zavisnost od inostranstva. Upravo to je razlika između potpune samodovoljnosti, koju je Saudijska Arabija nekada pokušavala da postigne, i današnjeg selektivnog pristupa.

Ni proizvodnja pšenice nije potpuno nestala. Saudijska Arabija je poslednjih godina ponovo povećala domaći otkup, ali u okviru drugačije politike i uz ograničenja povezana sa održivim korišćenjem vode. Tokom 2023. godine, državna uprava za prehrambenu sigurnost otkupila je od domaćih proizvođača oko 1,19 miliona tona pšenice, što je bilo za 121 odsto više nego godinu pre. Taj podatak se odnosi na količinu koju je država otkupila, a ne na ukupnu nacionalnu proizvodnju.

(Telegraf Biznis/Večernji list)