• 0

Umetničko delo košta 50 dolara, a u ovom slučaju može dostići cenu luksuznog stana u centru Pariza

Da li umetnost uopšte treba da ima cenu?

  • 0
Biznis kolumna, Ivan Divan

Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Shutterstock

Svetska finansijska kriza 2008. godine je prema stanovištu mnogih ekonomista bila najozbiljnija kriza od vremena velike depresije iz tridesetih godina. Počela je krizom na tržištu hipoteka u Sjedinjenim Državama, da bi prerasla u globalnu bankarsku krizu sa kolapsom investicione banke Lehman Broders. Ta kriza koju još osećamo destabilizovala je cenu nekretnina, zlata, nafte, ali su sa njom nastupili novi igrači - vešti menadžeri koji preuzimaju stvar u svoje ruke i „pronalaze“ novu vrednost bez presedana, kojom umetnine sve više stavljaju u ulogu robe.

Umetnost, koja je po prometu novca do tad zauzimala tek deveto mesto na skali moćnih industrija, sve više promovisana, preskače industrijske gigante u narednim godinama.

Šta se dogodilo?

Velikim svetskim moćnicima, bankarima, vodećim biznis magnatima predstavljen je nov način abnormalnog umnožavanja novca. Umetničko delo može biti realizovano preko noći sa budžetom od, recimo, 50 dolara, ali ako art menadžer iza sebe ima određene renomirane galerije potkrepljene dobrim medijima, u jako kratkom vremenskom intervalu delo može dostići cenu u visini luksuznog stana u centru Pariza.

Menadžer od umetnika stvara fabriku čime otvara velika vrata industrijskog tržišta. Tada umetnost postaje investicija! Na tom talasu britanski umetnik Damien Hirst 2008. godine postaje ubedljivo najskuplji živi umetnik ikada. Cene njegovih dela u najcenjenijim aukcijskim kućama u svetu, poput Christie’s u New York-u, skaču do 150 miliona dolara. Damien kapitalzuje umetničko delo.

Demonski, zar ne? Sve više svetskih igrača ulazi u ovaj svet i svoj novac umesto u nekretnine, zlato, naftu, počinju da ulažu u umetnost.

„Kupi jeftino, prodaj skupo“ postaje glavna fraza art menadžera, koji uz prodatih 10 novorođenih umetnika daje neku vrstu garancije da će njihova cena u roku od godinu dana biti ne duplo, nego desetoduplo ili dvadesetoduplo veća. Da li je umetnik u međuvremenu postao masovni ubica, probisvet ili nešto treće, ne menja trend: cena samo skače.

Istina, caka nije samo u oku menadžera koji treba da prepozna kvalitet, harizmu ili produktivnost jednog umetnika, već i da uvidi mogućnosti za potencijalno promovisanje i dalju prodaju.

Iako većina ulagača ne razume umetnost kao pojam ili ih prosto ne zanima, oni i te kako razumeju njenu tržišnu vrednost i dela čuvaju u bankovnim hangarima namenjenim isključivo umetninama, kojima cena rapidno raste. Tako jedan art basel u Majamiju već prve noći rasproda celokupnu postavku od nekoliko hiljada izloženih dela.

Ohrabljeni time, mnogi kreativci, lakomisleni ili pronicljivi, talentovani ili ne, avanturisti bez dana staža umetničkog ili bilo kog drugog rada, upuštaju se u izazov proizvodnje umentičkog dela zbog minimalnog ulaganja, skoro nultog kapitala koji je potreban za start, a koji je dovoljan da realizuju veliku zaradu, ukoliko postoji upornost, kao i biznis orijentisanost. Tu im pomaže istorija umetnosti koja po iskustvu njihovih prethodnika predstavlja čisto uputstvo - šablon kako postati umetnik.

Danas zbog toga sve više bojom umazanih nogavica korača među nama. Takvim gestom odaju vizuelnu potvrdu da su to za šta se predstavljaju, da su umetnici. Svaki čovek je različit po svom senzibilitetu, karakteru, emociji… ne treba da bude talentovan, dovoljno je da prospe malo boje, dobro umaže platno i sebe ili postavi veš mašinu na sred galerijskog prostora i zasigurno će se razlikovati, jer svi se po rođenju razlikujemo, svako će drugačije baciti boju ili odabrati drugi tip bele tehnike, ali je neće svako po istoj ceni prodati.

Šta je onda talenat nego zainteresovanost u pratnji apsolutne fokusiranosti, koliko fokusa toliko talenta, koliko talenta toliko para? Kako se biznis u umetnosti širio, tako se širila i potražnja za umetnicima, a samim tim i za novim pravcima: impresionizmom, kubizmom, apstrakcijom, performansom… A kako razlikovati prave od lažnih? Nikako! To se oseća.

Ako osećate da jedan slikar 500 godina nakon da Vinčija slika sličnim načinom, senzibilitetom, manirom i divite mu se, popušite jednu cigaretu sa majstorom ispred galerije, ali ponesite kremen i luču sa sobom, ili još bolje, kamenje stavite u dzep, ne upaljač. Ako bismo se vodili direktnim prenosom reči umetnost, onda je svaki stanovnik ove zemlje umetnik. Stvar je u tome da je umetnost zapravo nešto drugo.

Previše je to važna branša, jedna od starijih, nastala iz najbitnijih ljudskih potreba, da bi se danas svela na ukrasni motiv iliti „lepi suvišak“ u nekom stanu, galeriji ili javnom prostoru. S obzirom da ne mora da ima striktno određeni medij, kao ni ustaljen način izražavanja niti koncepcije, njen glas ima mogućnost da se daleko čuje i to treba iskoristiti na najbolji mogući način, ona treba da bude neizostavni deo u uspinjanju društva. Ne treba reći da prema estetici, ravnoteži u boji ili formi treba biti isključiv, činjenica je da može doprineti, ali nije to sve što umetnost može i treba da pruži, ona seže mnogo dalje, kao što čovek vidi dalje od sebe. Njom takođe možete tražiti odgovore velikih pitanja. Umetnost ne treba da se bavi filozofijom, politikom, naukom ali treba da koketira sa njima.

Živimo u doba kada se uveliko radi na povezivanju čoveka i kompjutera, među pokušajima zamene čoveka kakvog znamo sa čovekom-mašinom. Tehnologija je preskočila sve zamislive granice, a neko kupuje ugljen i tuš i to je u redu, kao što je u redu što naše bake i dalje štrikaju, ali treba razgraničiti umetnost od zanata ili biznisa. Umetnik može biti i biznismen, ali to ne znači da umetnost treba biti biznis. Danas tome treba stati na put, jer mladi naraštaji i dalje uče taj iskrivljeni sistem i njegove još iskvarenije vrednosti.

Možda upravo ta nova umetnost sutra iznenadi jednu sistematizovanu nauku koja radi sa činjenicama, a koja bi možda zaobišla sto godina uzaludnog uzdizanja određenog projekta, samo uz pomoć naše kreativnosti i mašte koja ne mora imati striktno rešenje, ali ga može isprovocirati. Dakle, umetnost se ne treba slepo držati ukrasnog enterijerskog ili eksterijerskog karaktera, to ostavlja prostora larpurlartizmu iliti umetnosti radi umetniosti. Nemaju umetnici ručne zglobove poput bogomoljki, njihovi prsti nisu ništa superiorniji od prstiju jednog advokata, glumca ili doktora, niti je umetnost zanat koji se uči.

Nije stvar u tim prstima, niti u toj želji.

Gde je tu onda umetnost? Ako cena određuje kvalitet nečije umetnosti, zašto nakon umetnikove smrti nastavlja da raste, je li zato što treba napraviti drastičnu razliku od sve većeg broja šarlatana? Zato što je određuje kapital, a ne sam kvalitet? Kako umetnost uopšte dobija cenu? Kvalitetom izrade? Dobrim menadžerom?

Povlađivanjem ukusu ili šamarem ukusu? Talentom ili radom? Kako ovim ljudima olaškati potragu do afirmacije, statusa, priznanja, novca? To ne piše u knjigama istorije umetnosti. Treba se setiti ruskog pojma za umetnost: Искусство. Prevod nije potreban. Ako se osvrnemo na našu zemlju, mi prosto nismo konstatovali svetsku i evropsku scenu, zbog čega i imamo problem stručnih kadrova, koji pretežno ostaju fokusirani na prenošenje zanatskog iskustva, retko prodajnog, a nikako svrsishodnog.

Sa druge strane, da je Srbija uvidela beneficije umetnosti u svetu biznisa, govori njena angažovanost proteklih godina, otvaranjem muzeja koji su više decenija bili zatvoreni, dok su se velike svetske metropole vekovima gradile tom umetnošću. Još se u 19. veku, u košnici Pariza, zametnula trgovina oko umetnosti.

Umetnici su se slivali iz cele Evrope na Senu, da prodaju delo za koricu hleba. Kao da su znali da se nadmeću za investicuju u buduće mitove o njima. Kako se biznis u umetnosti širio, tako se širila i potražnja za delima umetnika zvezda. Od jednog Van Goga koji nije imao za riblju konzervu do Damiena Hirsta koji upravlja umetničkom korporacijom.

Gde je u svemu tome umetnost? Kako ostati u korak sa tržištem koje briše granice između nematerijalnog i materijalnog, pretvarajući nematerijalnu umetnost u čist materijalizam? Treba li se tržišta plašiti, rušiti ga ili nadmudriti? Promišljanje o umetnosti mora iznedriti jednu novu misao koja će interpetirati činjenice sveta u kom živimo.

Da li umetnost uopšte treba da ima cenu?

Zbog ovih redova, odbijam da se predstavljam kao umetnik, ja umetnost živim…

(Autor: Ivan Divan, savremeni umetnik)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Google preporuke