"Reka koja sigurno teče i čvrste obale, to je naš balans": Kako da se uhvatite u koštac s obavezama?

U jeku korone milioni radnika su se okrenuli radu od kuće, a onda su vremenom počeli da uviđaju i neke prednosti: fleksibilnost, komfor, bolji balans između privatnih i poslovnih obaveza.

Profesorka psihologija iz SAD, Ludmila N. Praslova, ovako započinje svoj članak za Psychology Today:

"Zašto nastavljamo da koristimo frazu ravnoteža između posla i života? Kao što je moja briljantna prijateljica Markita Roberson davno rekla, trebalo bi da bude balans između života i posla! Ili, možda, samo životni balans? Logično, sam život dolazi ispred svake životne aktivnosti".

Ali, konstatuje da je ta logika, izgleda, "slomljena" u kulturi fokusiranoj na posao.

"Ja nisam protiv rada - upravo suprotno. Uživam u poslu. Pravi rad može biti okrepljujući; produktivnost može održati i obogatiti naše živote, a nesposobnost za rad može biti dosadna i, u mnogim slučajevima, potpuno zastrašujuća.

Pa ipak, u drugoj krajnosti, previše posla može biti zastrašujuće. Između dosade i preplavljenosti leži magični, prelepi osećaj toka. Taj osećaj se može javiti kada se bavimo hobijima, ali se može javiti i kada radimo posao koji je dobro usklađen sa našom snagom".

Šta je protok?

Psiholog Mihaly Csikszentmihalyi (1990) je definisao protok kao "stanje u kojem su ljudi toliko uključeni u aktivnost da ništa drugo nije važno; iskustvo je toliko prijatno da će ljudi nastaviti da to rade, čak i uz veliku cenu, samo radi toga".

Suprotno stereotipima, tok ne zahteva da naši poslovi budu "glamurozni" ili umetnički.

"Lepota svakog posla je u oku posmatrača. Znam jednu krojačicu koja bi radila po ceo dan, dolazila kući i šila opet - iz zabave. Poznavala sam mehaničara koji bi dolazio kući sa posla i popravljao stvari - eto tako. I znam mnogo kreatora sadržaja koji su veoma nezadovoljni onim što rade", dodaje Ludmila.

"Ja sam jedan od onih suštinski motivisanih (i autističnih) ljudi koji bi nastavili da rade i posle sati koje većina smatra razumnim. Čak i uz veliku cenu. I to bez šefa za mikromenadžisanje (zapravo, šef mikromenadžisanja bi samo naštetio mojoj motivaciji). Radim jer želim da vidim rezultate. Zato što proces izaziva moju kreativnost. Zato što želim da stvorim nešto lepo. Uprkos visokoj ceni."

Ludmila kaže da preuzima više posla nego što bi trebalo, jer uživa u tome, ali dodaje da to - može biti opasno. To vodi ga preopterećenosti i hroničnom umoru.

"Ravnoteža između života i posla je tok + granice. Ja sam plivač na otvorenom. Jezera i reke su moj džem. Teško mi je da razmišljam o nečemu divnijem od punog, tekućeg, žuborećeg potoka. Teško mi je da smislim nešto tužnije od isušenog korita. S druge strane, malo stvari je tako zastrašujuće i razorno kao poplave - jezera, reke i mora izlaze van svojih granica, a voda uništava sve na svom putu. Postoji napetost između toka i granica. Ravnoteža se, dakle, može definisati kao tok + granice, a mi možemo biti van ravnoteže na dva načina", ističe Ludmila.

1. Jake granice, ali slab ili nikakav protok. Posao je naporan, opiremo se tome, preuzimamo samo stvari koje su lake i rad jednostavno ne hrani našu dušu. Ponekad upadnemo u nevolje zato što ne povučemo naspram svoje težine. Možda ćemo pokušati da budemo lakši, ali ono što nam je zaista potrebno je pravi posao - rad koji nas izaziva i osnažuje, pomaže nam da se razvijamo.

2. Jak tok, ali slabe granice. Volimo ono što radimo. Mi smo strastveni prema svom zanatu, svrsi našeg rada. Ali, ponekad preuzimamo previše toga i možemo biti preopterećeni. Drugi pokušavaju da stave više na naš tanjir jer smo mi "tako dobri u tome što radimo". Vremenom, ako radimo previše, čak i ako uživamo u tome, može doći do urušavanja našeg blagostanja.

Snažan protok + jake granice podržavaju ravnotežu između života i posla. To je puna, blistava reka koja bezbedno teče - sa jakim obalama.

(Telegraf Biznis)