Zoran je jedini obućar u Bogatiću, mladi beže od zanata: "Kažu da je posao prljav, a zarada sitna"

Zoran Đurić je jedini obućar u Bogatiću, a verovatno i poslednji, jer mladima ovaj stari zanat nije privlačan.

U radnji koju je otvorio pre 25 godina, nakon što je ostao bez posla u društvenoj firmi u Šapcu, imao je samo jednog šegrta koji se zadržao dve godine.

- To je bilo davno, 1993. godine, i posle njega se niko nije interesovao. Mladi kažu kako je ovo prljav posao, a pare koje mogu da se zarade - sitne. Oni bi hteli brzu zaradu, a u ovom poslu ne može tako, već malo po malo. Od njega ne može da se obogati, ali može da se živi skromno i pošteno - kaže Zoran i dodaje da posla ima cele godine.

Ipak, u jesen i zimu malo više nego u proleće i leto.

Ovaj mačvanski obućar popravlja oštećenu obuću, rajsferšluse, kaiševe, krpi probušene lopte... Nikada ne odbija mušteriju jer svojim zlatnim rukama, čekićem, četkom, i na starim  mašinama, može sve da uradi. Osim u jednom slučaju.

- Sve može da se popravi, ako se isplati. Kada mušterija donese na popravku cipele i vidim da će za pare koje bih joj ja uzeo moći da kupi nove cipele, ja tako i kažem. U ovom poslu je važno da poštuješ mušteriju tako što ćeš da završiš popravku kada obećaš. Nikada nikoga nisam izneverio - nastavlja Zoran.

Najčešće "intervencije" na obući su postavljanje flekica na štiklama i pendžetiranje đona. Po ovome se zaključuje da žene češće ulaze u radnju nego muškarci, a one ponekad imaju i neobične zahteve poput nadogradnje đona, skraćivanja ili povećanja potpetice, ili recimo žele da se skrate ili suze čizmice...

- Mušterija treba da bude zadovoljna popravkom, ali i cenom. Ja se trudim da cene budu realne i nerado ih podižem, čak i kada materijal poskupi. Od skoro, flekice koštaju 450, a pendžetiranje 600 dinara, jer je materijal poskupeo - ističe verovatno poslednji obućar u ovom kraju, kojeg poštuju kao vrednog i skromnog čoveka i cene zbog čuvanja starog zanata.

(Telegraf Biznis)