Olgica nudi posao da ne bi zatvorila najstariju berbernicu u Beogradu, ali "svi bi da otvore kafić"

Nekada je ulicu Kralja Petra krasilo niz zanatskih radnji, danas tek pokoja kao obris prošlog vremena. Ušuškana među kafićima, bez znaka, na broju "23" i sa ćiriličnim natpisom “otvoreno”, mušterije očekuje verovatno najstarija berbernica u gradu. Ali možda ne još zadugo.

"Dođi i čekaj. Lico-ukrasitelj. Lice-unakazitelj”, samo su neke šale koje su ostale za beogradskim Šurdom - Zoranom Obešvom, kraljevskim bricom.

Sa Zoranom Radmilovićem delio je ime i brkove, a uloga Ljubiše Samardžića na filmu, bila je njegova životna.

Ispred verovatno i najstarije berbernice u gradu, jednostavnog naziva "Zoran Obešva", nažalost nas nije dočekao on, već njegova žena Olgica (73), pozivajući nas da zakoračimo u neka prošla vremena.

U ovoj berbernici, pre tačno 53 godine zanat je započeo Zoran Obešva, koju je voleo do poslednjeg trenutka. U 40 godina rada, stalo je mnogo šale, poznatih ličnosti, a red kod beogradskog brice pružao se širom pešačke zone, priča Olgica, koja je nasledila radnju nakon suprugove smrti 2016. godine.

- Živeo je za berbernicu, ako smo negde išli i vraćali se, uvek je prvo morao da svrati u radnju pa da idemo kući. Čak je i kad smo ga vraćali iz bolnice zahtevao da ga dovedemo u radnju da je obiđe. Nije mogao bez nje - priseća se Olgica za Telegraf Biznis.

Sada veliku zaostavštinu nosi supruga, koja bilo da ima mušterija ili ne, boravi u lokalu od 10 do 18 časova. Kaže da je Zoran jako voleo ljude, a da i danas dođu da je pozdrave oni koji su i njega poznavali.

- Strašno je voleo ljude i ljudi su njega voleli. I danas dolaze da se jave, kažu: 'još ste tu', drago im je, jedini smo mi ostali ovde. Dolaze nam i po četiri generacije porodica. Suprug je šišao vladike, slikare, guvernere... Od 1950. dolazi jedan čovek sa Medaka 3.

Berbernica je ostala u izvornom stanju, baš kakvu ju je i Zoran ostavio, a svako parče zida priča istoriju staru skoro jedan vek. Starog Beograda, umetnika i ljubavi sa kojom je radio ovaj brica.

- Slikari su mu poklanjali slike. U to vreme su studirali, šišao ih je i brijao, nekad i za džabe, jet studenti nisu baš imali para. Posle su mu poklanjali slike - priča Olgica.

Lokal je u vlasništvu porodice, a Olgica sa svojom penzijom uspeva da održi posao supruga, iako priznaje, ima probleme. Nema srca da zatvori berbernicu, ali i njoj ponestaje snage. Takođe trpi i pritiske o prenameni lokala, što kako priča, ne dolazi u obzir.

Nedavno joj je stigao i ogroman račun za vodu. Zbog čega je počela da razmišlja da zatvori lokal.

- Dobila sam neku veliku vodu da platim, ne znam zašto. Plaćam 1.500 mesečno, prvi put sam dobila 10.000 i nešto, drugi put 74.000, treći mesec, u decembru 90 i nešto. I ne znam šta je u pitanju, žalili smo se. Rekli su da je bio neki dug, upravitelj zgrade je otkazao da niko ne postoji tu i da samo ja postojim i još jedan lokal i da treba da mi platimo za sve. Zvala sam ih, došli su, rekla da lokali rade i ne znam koliko ću sada dobiti. Onda sam odjednom htela da zatvorim. Sin mi kaže nemoj da zatvaraš, ćerka kaže da treba da mi bude preče zdravlje jer sam se mnogo nervirala - priča Olgica.

Tu su i pritisci drugih, koji bi prostor želeli da iskoriste za kafić ili neki objekat hrane.

- Nudili su mi sve drugo osim berbernice, a meni je žao ove radnje. Oni svi hoće kafić, ja bih da ostane berbernica, ako će nešto malo da se menja može. Zoran je voleo ovo jako i sačuvali smo baš onako kako je bilo i baš mi je teško.

Ako ne uspe da pronađe nekoga ko će želeti da nastavi dugu tradiciju, razmišlja o ključi u bravi, ali i ta odluka slama joj srce.

- Ne bih volela da se zatvori. Potrebno je da dođe neko mlađi i nastavi zanat. Neka se jave - pojašnjava.

Stolice u berbernici stare su koliko i sam lokal, ali mehanizam je tačan kao švajcarski sat. U staroj vitrini i dalje se čuvaju ručne mašinice, a baš jedne anegdote o istoj prisetila se Zoranova supruga.

- Za vreme bombardovanja došla je mušterija da se ošiša, Zoran mu je rekao da nema struje, a on mu je odgovorio: 'Je li Zoki, kako si ti učio zanat?' Odgovorio je 'pa na ručno' -  i tako ga je ošišao.

Tu su i velika, zelena kožna klupa, drveni nasloni, novine sa strane, fotografije Zorana sa lulom i dugim brkovima, i one dok je bio u svom elementu - radeći ono što voli.

Iz priče o nekim lepšim vremenima, "prenula su nas" vrata i mušterija koja je od Olgice htela "onu njihovu frizuru".

Kaže nam da je salonu mesto oduvek ovde, a o Zoranu nam priča sa setom u očima i osmehom koji govori više od hiljadu reči.

- Sećam se ove stolice male, kada sam bio dete, tu sam se šišao. Dolazim već 35 godina, ne menjam ranju, ona je deo ovog kraja - zaključuje.

(Telegraf Biznis)