Mihajlo se jedini bavi ovim zanatom u Novom Sadu: Od kućne radionice do ateljea graditelja instrumenata

Decenijama je u Poštanskoj ulici, tihoj i ušuškanoj od saobraćajne buke i vreve u centru grada, bilo sedište lokala u kojima se neguju stari zanati. Kako je masovna proizvodnja uzimala sve više maha, polako su zamirale i neke zanatske radnje, ali može se reći da se Poštanska ne da. I ne samo to, već se u toj ulici nalaze zaista jedinstveni i raritetni zanati ne samo za Novi Sad, već i Vojvodinu i Srbiju.

Jedan od tih lokala skrenuće pažnju prolaznicima sadržajem izloga, jer se u njemu nalaze instrumenti.

Teme za vas

Radionica sa dušom

A iza staklenih vrata dočekaće vas prostor koji je i radionica i prodavnica, ali sa dušom. To je prostor u kome muzika ima i oblik i izgled i u kojoj su mnoge violine, viole i violončela ponovo dobile priliku da ponovo zazvuče i zasviraju. Uz osmeh i predusretljivost bračnog para Rakić, koji će se potruditi da vam izađu u susret ukoliko imate neki problem ili želju, ambijent se čini gotovo kao da ste došli na porodično druženje.

Mihajlo Rakić, jedan je od retkih graditelja gudačkih instrumenata u Srbiji, a jedini u Novom Sadu, i zato je njegov Atelje radionica Rakić uglavnom mesto gde se dolazi s namerom. Bilo da se kupi neki deo za gudački instrument, da se otkloni kvar, proceni vrednost instrumenta, iznajmi ili kupi, sve od toga se u njegovom ateljeu može uraditi.

Foto: Shutterstock

Za Stradivarija, Gvarnerija i Amatija, kao graditelje violina, čuo je ceo svet i njihove violine vrede milione. Ali mnogi muzičari današnjice s naših prostorima i regiona čuli su za Stevana Rakića, koji je ovaj Atelje Rakić u Poštanskoj otvorio 1999. godine, a njegov sin Mihajlo nastavio porodičnu tradiciju, iako, kako priznaje, prevashodno popravlja nego što izrađuje instrumente.

Porodična tradicija

Kako kaže, odrastajući uz oca u radionici među gudalima, šmirglama, kobilicama i žicama i sam je polako ušao u taj posao.

- Moj otac je bio violončelista i profesor muzičkoj školi, ali je uvek voleo da raducka, da nešto popravlja. Devedesetih godina je, u tom čudnom vremenu, otvorio radionicu i zvanično počeo da popravlja instrumente - priseća se Mihajlo. Zbog nestašice opreme tokom sankcija, njegova majka Ana, uz znanje nemačkog, putovala je u inostranstvo i donosila neophodne delove i materijal za rad.

Posao se polako razvijao - od kućne radionice do lokala u kome je Mihajlo 2013. počeo da radi uz oca. Godine 2015. ukazala mu se prilika da radi u norveškoj radionici za instrumente, koju nije mogao da odbije.

- Posao majstora za instrumente uglavnom se radi iz ljubavi, ne za platu. Tamo sam se osamostalio, radio, osnovao porodicu. Ali, kada je došlo vreme da kupimo stan i da deca krenu u školu, odlučili smo da se vratimo u Srbiju - kaže on.

Od 2019. godine Mihajlo je preuzeo posao u potpunosti. Njegov otac se penzionisao, a ubrzo je došla i pandemija, što je dodatno učvrstilo odluku da nastavi porodičnu tradiciju. Danas mu u radionicu dolaze svirači iz cele Srbije i regiona.

Foto: Shutterstock

- Najviše radim sa učenicima, studentima, profesorima, ali i sa profesionalcima iz Srpskog narodnog pozorišta i Simfonijskog orkestra. Imam i klijente iz Crne Gore i Bosne. Ljudi se vezuju za majstora kao za frizera ili zubara i mogu da kažem da ti ljudi koji dolaze kod mene nisu moje mušterije, nego i prijatelji - objašnjava on.

U radionici se najčešće radi podešavanje instrumenata - visina žica, kobilice, čivije. Sam Mihajlo je po obrazovanju inženjer menadžmenta, ali je završio i osnovnu muzičku školu - svirao je, kao i njegov otac, violončelo, što je dovoljno da može da proceni kako instrument "peva".

- Svaki instrument, ako je napravljen na početku kako treba, i ako se održava kako treba, on nema vek trajanja. To je drvo, ono uvek može da se popravi i sanira bilo kakva pukotina. Bitno je i održavati ga kako treba - kaže Mihajlo i razvejava jednu zabludu: Ne znači da, ako je instrument star, da je skup i kvalitetan. Može instrument biti jako star i jako loš. Ali ako je on u startu bio dobar i ako se dobro održavao, može doživeti bilo koju starost i vremenom samo dobija na ceni.

Jedini u Novom Sadu

Iako je jedini graditelj violina u Novom Sadu voleo bi da dobije konkurenciju.

- I u Norveškoj dok sam radio bilo je više radionica za popravku instrumenata i sve su dobro radile. Jer ponavljam - to nije samo popravka, to je poverenje, to je odnos. Muzičari međusobno razmenjuju utiske i preporučuju kod koga treba otići ako ima problem s instrumentom. Meni je cilj da im podesim instrument tako da im olakšam sviranje - zaključuje Mihajlo Rakić.

(Telegraf Biznis/Dnevnik)