Svaki dinar dnevnice natopljen je znojem: Mirko i Alen po najvećoj vrućini beru maline i ne žale se

Godinama unazad sve je teže pronaći sezonske radnike u malinjacima širom Zapadne Srbije. Nekada su studenti čekali u redu kako bi ih domaćini zaposlili tokom berbe, ali sada to više nije slučaj. Radnici se jedva pronalaze, a na plantaže stižu berači iz udaljenih delova Srbije, ali i stranci iz Indije, Pakistana. Kod Gorana Glavonjića, malinara iz dragačevskog sela Viča maline beru mladići iz Svrljiga. Alen Macura ima 21 godinu i ove sezone svoj dinar zarađuje po najvećoj vrućini.

- Nije lako, ali nije ni neizdrživo. Ustanemo ujutru u pola 5, popijemo kafu i berba kreće od 5 sati dok još nije počela velika vrućina. Posle pravimo pauzu, jedemo, rashladimo se i onda od popodne do uveče se posao nastavlja. Mi smo zadovoljni uslovima u Dragačevu i ono što je najvažnije gazda je jako dobar. Vodi računa da uvek imamo kavalitetan obrok, hladnu vodu. Na kraju, ono zbog čega smo tu jeste ta zarada koja je za nas jako dobra, kaže za RINU Alen.

Teme za vas

Foto: RINA

Sa njim se slaže i njegov drugar i kolega Mirko Stefanović takođe iz Svrljiga, sa kojim zarađuje dnevnicu natopljenu znojem na vrelim junskim danima.

- Sve što se mora nije teško, mada sunce kad upekne u nas dok beremo zna biti jako naporno. Sednemo malo odmorimo, pa nastavimo dalje. Nosimo kačkete, kako nas ne bi udarila sunčanica. Ja sam prvu godinu u berbi malina i ono što mi je najvažnije jeste da su gazde jako dobre. To u ovom sezonskim poslovima puno znači, kaže Mirko.

Dnevnica ovim vrednim momcima uz obezbeđen smeštaj i hranu je 5.000 dinara. Imajući u vidu da berba traje od dvadeset do mesec dana, zarada nije mala. Ali, je teška.

Foto: RINA

Domaćin Goran, kako kaže i sam je radio za dnevnicu kod drugih prilikom nekih drugih poslova i zna šta to znači, tako da se trudi da svojim radnicima koliko god može izađe u susret.

- Ono što jedu moji ukućani, jedu i oni. Tu su pauze za kafu, hladan sok. Ne radimo po najvećim vrućinama. Zadovoljan sam ovim momcima koji su jedni od retkih koji se ne libe teškog rada, rekao je Goran.

Dodaje da još odavno radnici za branje malina se ne mogu naći u Lučanima i susednim mestima, već da stižu iz nekih udaljenih gradova i opština kao što je to upravo kod njega slučaj. Takođe, imao je jednu ponudu koju nije prihvatio.

Foto: RINA

- Zvala me je neka agencija iz Beograda, nudili su neke radnike Pakistance koji rade za dnvenicu od 3.500 dinara, ali ja nisam smeo da se usudim na taj potez. Prvo nisam siguran kako bi se sa njima sporazumeo, drugo – diskutabilno je da li oni uopšte znaju kako se bere malina i da li mogu vrućine da podnesu. Tako da sam se sa ja odlučio za naše ljude, koji su i ranijih godina bili kod mene, zaključuje Goran.

(Telegraf Biznis/RINA)