Počeo je na baušteli i bez ičega: Kupovao ruševine koje niko nije hteo, danas ima hotel sa 4 zvezdice

"Šta sam imao? Ništa! Leđa, eto šta."

Tako Ljutvija Lutvo Murić danas opisuje svoj početak. Pre nešto više od tri decenije stigao je u Istru praktično bez ičega, radio na građevini, a na prvo gradilište kod Poreča došao je čak u papučama.

Teme za vas

Danas je vlasnik hotela sa četiri zvezdice, direktor uspešne građevinske firme i poslodavac desetinama ljudi.

Ali možda najzanimljiviji deo njegove poslovne priče nije samo put od fizičkog radnika do preduzetnika. To je način na koji je prepoznao vrednost tamo gde su drugi videli stare i praktično bezvredne kuće.

Murić je tokom pet do deset godina u istarskim Balama otkupio čak 16 katastarskih parcela, povezao ih i na njima postepeno napravio hotel La Grisa, kako navodi Slobodna Dalmacija.

Od dve kese do sopstvene firme

Murić je rođen u Rožajama, a početkom devedesetih, u vreme raspada Jugoslavije, njegov život krenuo je putem koji teško da je mogao da predvidi.

Nakon boravka u Bosni i Hercegovini planirao je odlazak kod brata u Nemačku, ali bez odgovarajućih dokumenata taj plan je propao. Ostao je u Hrvatskoj.

U Istru je, priseća se, stigao sa samo dve kese i bez pristojne obuće. Posao je pronašao tamo gde ga je bilo - na građevini.

Početak nije bio nimalo glamurozan. Bez sređenih dokumenata u prvo vreme radio je na crno, a na jednom od prvih gradilišta kreč mu je toliko oštetio noge da je već posle dva dana morao na bolovanje. Ali se vratio.

Godinama kasnije upravo će građevina postati temelj njegovog poslovnog uspeha.

Kupio ruševnu štalu i napravio kuću

Prvi ozbiljan nagoveštaj preduzetničkog instinkta stigao je 1997. godine. Od opštine je povoljno otkupio ruševnu štalu u Balama, a zatim na tom mestu sam podigao porodičnu kuću.

Pet godina kasnije, 2002, osnovao je sopstvenu građevinsku firmu. Imao je samo jednog zaposlenog.

Murić kaže da porodica u to vreme nije živela raskošno. On je radio praktično čitave dane, dok je njegova supruga Meliha bila zaposlena u šivaonici trikotaže. Novca, kako kaže, nije bilo napretek. Posla je, međutim, bilo sve više.

Građevinarstvo je raslo, firma se razvijala, a Murić je počeo da primećuje nešto što će se pokazati presudnim za njegov sledeći poslovni potez.

Drugi su videli ruševine, on je video hotel

Po Balama je bilo mnogo starih, zapuštenih kuća i parcela koje na prvi pogled nisu predstavljale naročito atraktivnu imovinu. Murić je u njima video nešto drugo, i počeo je da ih kupuje.

Kako objašnjava, vlasnicima i opštini nudio je poštenu cenu, a tokom narednih pet do deset godina uspeo je da otkupi ukupno 16 katastarskih čestica.

Nije na njima srušio sve i podigao klasičan veliki hotelski kompleks. Spojio ih je u potpuno drugačiji koncept.

Tako je nastao hotel La Grisa, uklopljen u staro jezgro Bala, sa objektima koji praktično postaju njegove sobe i smeštajne jedinice, dok ambijent mesta postaje deo hotelskog iskustva.

Hotel je otvoren 2012. godine, a samo tri godine kasnije dobio je prestižnu nagradu "Adrian" u kategoriji malih porodičnih hotela.

Danas nosi četiri zvezdice.

Nije kopirao rodni kraj - napravio je brend od Istre

Još jedan zanimljiv poslovni potez bio je način na koji je Murić gradio identitet hotela. Iako je poreklom iz Sandžaka, kaže da nije želeo da u Istri pravi nešto što bi predstavljalo njegov rodni kraj, naprotiv. Insistirao je na lokalnom identitetu.

Hotel je nazvao La Grisa po istorijskom nazivu ulice u kojoj se nalazi, prilikom gradnje poštovao je zahteve konzervatora, a objekat je vremenom dobio restoran, mali velnes i kongresnu salu.

Time je ono što je moglo da bude ograničenje, niz starih kuća u istorijskom jezgru, pretvoreno u jedan od glavnih aduta proizvoda.

Od jednog radnika do desetina zaposlenih

Murić danas, osim hotela, vodi i uspešan građevinski posao, a zapošljava desetine ljudi.

Put od čoveka koji je stigao bez dokumenata i radio fizičke poslove do vlasnika hotela možda izgleda kao klasična priča o uspehu. Ali iza nje postoji prilično jasna poslovna logika.

Prvo je prodavao ono što je imao - sopstveni rad. Zatim je napravio građevinski posao. Kapital koji je stvarao ulagao je u nekretnine koje u tom trenutku nisu izgledale naročito vredno. Nije ih samo preprodavao, već ih je povezivao i davao im novu namenu.

Na kraju je od 16 odvojenih parcela i starih objekata napravio jedan turistički proizvod.

A čovek koji je nekada želeo da ode u Nemačku danas kaže da tamo nikada nije ni stigao. Najdalje je, kaže, bio u Austriji. I ne žali.

Njegov poslovni san, sasvim slučajno, završio je u Istri.

(Telegraf Biznis/Slobodna Dalmacija)