Bojan 25 godina drži zanatsku radnju, niko ni pita da šegrtuje: "Može da se živi od posla, mladima je prljavo"

Postolar, opančar, čizmar, sve su to stari nazivi za obućara. Zanat koji se nekada prenosio s kolena na koleno, danas je gotovo istorija. Mladi momci nekada bili šegrti i umeće su sticali učeći od majstora.

"Bavim se popravkom obuće i predmeta od kože: tašne, rančevi, sve što može da se sredi. Započeo sam tako što sam napustio neke prethodne poslove, od kojih nije moglo da se živi, s tim što je moj otac bio obućar, pa sam nešto od njega naučio, a najviše sam naučio u Beogradu od jednog majstora", kaže Bojan Rendulić, obućar i vlasnik zanatske radnje.

Teme za vas

Ono što je danas primetno jeste da omladina sve ređe bira zanate kao zanimanje. Nekad su ulice bile bogate zanatskim radnjama, a danas se taj broj znatno smanjio.

"Stari zanati umiru zato što mlađe baš i ne zanimaju ti poslovi kao što su obućari, sarači, opančari... To će izumreti, jer mlade to baš i ne privlači. Verovatno zato što je prljav posao, više vremena odvlači, zato se opredeljuju za neke druge poslove.

Ja sam ovde 25 godina na istom mestu. Niko se nije pojavio da pita da uči zanat, a voleo bih da se to desi", kaže sagovornik obrenovačke RTV Mag.

Na radnom stolu obućara svakodnevno se smenjuju različiti modeli. Najčešće je to ženska obuća koja zbog svog dizajna zahteva češće popravke.

"Dolaze i patike. Ili su odlepljene ili se ulubavi ono platno pozadi, pa se to menja, presvlači se kožom, šije se", objašnjava "problematiku" sportske obuće.

"Što se tiče ženske obuće najviše idu flekice, pendžeta, leplenje, to je najveći procenat popravki."

Ono što je najzahtevnije kod ovog posla jeste posvećenost, vreme i pažnja, koje je neophodno uložiti u sitne detalje.

"Najveći problem je vreme. Pošto sam ovde i gazda i radnik, pola dana sam ovde, maltene svaki dan od osam. Može da se živi od toga. Naravno, od rada ne možete se obogatiti, ali da se živi relativno normalno može", ističe zanatlija.

(Telegraf Biznis/TV Mag)