Koliko para, toliko muzike: U jeftinoj šunki je 500 litara vode, a evo kako još dobija na težini

Ilustracija: Nikola Jovanović

Za koju šunku se vi uhvatite u supermarketu? Deblju ili tanju? Da li uopšte znate u čemu je razlika (ako izostavimo cenu)? Savet tehnologa, a i zaštitnika potrošača je da uvek birate kvalitetniju, a to ćete znati na osnovu nekoliko faktora.

Teme za vas

Neka vam u glavi bude da u toj debljoj, proizvođač proda i 500 litara vode po paketu.

To je i dalje bezbedno, ali je i dalje prevara.

Pojedini proizvođači pečenice, suvog vrata, pojedinih vrsta slanine i stišnjene šunke koriste tehnologiju kojom se smanjuju protini, a povećava količina vode. Kupci prate sniženja, pa se tako određenim danima akcija, odlično prodaje pečenica, šunka, suvi vrat ili kuvana slanina. One obično budu na akcijama od 400 dinara po kilogramu, pa i manje (ili 40 dinara za 100 grama). Osim cena koje se razlikuju od trgovca do trgovca potrošači se često žale da je među ovim proizvodima bilo dosta prerađevina koje su bile pune vode koja je otpuštala čim se proizvod izvadi iz frižidera.

Da li je reč o slabijem kvalitetu proizvoda koji, kako smo navikli, obično ide uz niže cene?

- Proizvođači, po toj kategoriji proizvoda imaju apsolutno pravo i to sve piše na deklaraciji. Na taj način, možemo da kažemo da nikoga ne varaju. Činjenica, to je jeftinija kategorija i to je onaj proizvod gde je sadržaj mesa i proteina manji u odnosu na sušene proizvode - kaže za Telegraf Biznis dr Mile Veljović, predsednik Prehrambeno - tehnološkog saveta Srbije.

Kako objašnjava, kod sušenog vrata ili šunke, deklarisano je koliko vode dolazi i koliko se dodaje hidrokolida koji vezuju tu vodu.

Neki proizvođači u ove rastvore ubacuju i sredstva za vezivanje vode i onda se dešava da takav proizvod posle termičke obrade nema kala (gubitka na težini), nego čak i prinos. Kod ovakvih vrsta prerađevina kupci primećuju da su prilikom sečenja vlažni i da iz njih curi voda, dodaje on.

Foto: Pixabay

Sve se radi mašinski sa takozvanim injektorima tako što se iglama ubacuju slani rastvori u meso.

- Kako to izgleda u praksi? Na primer, u parčetu šunke priprema se rastvor hidrokolida i vode, zatim se ubrizgavaju igle u sam komad proizvoda i onda se tu ubacuje voda. Da nema vezivnih elemenata koji drže vodu, ona bi iscurela. Takav komad mesa dalje ulazi u jedan uređaj gde se meša, odnosno rotira kako bi se voda sjedinila - objašnajva naš sagovornik i dodaje da je to danas uobičajen tehnološki postupak.

Ipak, Veljović ističe da je taj proizvod zbog sadržaja puno kraćeg roka trajanja. Za razliku, od na primer, sušenih ili fermetisanih kod kojih je procenat vode dosta manji.

Njegov savet je da uvek čitate deklaracije, jer je i kod ovog slučaja uglavnom reč o "koliko para, toliko muzike", odnosno da često najjeftinija šunka ima najviše vode, a to znači najmanje mesa i proteina.

(Telegraf Biznis)