Nije nafta, nisu dijamanti - Ova voćka Srbiju pozicionira kao silu na svetskoj mapi!

Nafta je izgradila bogatstvo Saudijske Arabije, dijamanti su promenili ekonomsku sudbinu Bocvane, a jednu malu balkansku zemlju na svetsku mapu poljoprivrede stavila je - malina.

Sitna, crvena i izuzetno osetljiva voćka decenijama je jedan od najprepoznatljivijih izvoznih proizvoda Srbije. Za hiljade porodica u zapadnom delu zemlje malina nije samo sezonsko voće, već posao koji se prenosi sa generacije na generaciju, izvor prihoda i simbol čitavog kraja.

Teme za vas

Posebno mesto u toj priči pripada Arilju, poznatom kao srpska prestonica maline. Malinjaci u ovom kraju godišnje daju između 15.000 i 20.000 tona roda, dok područje Arilja učestvuje sa približno petinom u ukupnom izvozu srpske maline.

Malina iz Srbije stiže do Amerike i Japana

Srpska malina izvozi se širom Evrope, ali i na udaljena tržišta poput Sjedinjenih Američkih Država i Japana. Oko 90 odsto domaćeg roda odlazi u inostranstvo u zamrznutom stanju, gde završava u jogurtima, džemovima, kolačima, sokovima i drugim prehrambenim proizvodima.

Iako se na pakovanju gotovog proizvoda često ne vidi njeno poreklo, iza velikog dela malina koje se koriste u evropskoj prehrambenoj industriji godinama su stajali zasadi iz Arilja, Ivanjice, Požege, Kosjerića i drugih krajeva zapadne Srbije.

Srbija se i dalje nalazi među tri vodeća svetska izvoznika maline, iako je poslednjih godina suočena sa sve snažnijom konkurencijom Poljske, Ukrajine, Kine i Čilea. Malina iz Srbije izvozi se u više od 50 zemalja, dok Nemačka tradicionalno predstavlja jedno od najvažnijih tržišta.

Voćka oko koje je izgrađen čitav kraj

Uspeh srpske maline nije nastao preko noći. Razvoju proizvodnje pogodovali su brdoviti tereni, nadmorska visina, hladnije noći, dovoljno vlage i iskustvo proizvođača koje se prenosilo decenijama.

U Arilju je malina vremenom postala više od poljoprivredne kulture. Oko nje su nastajale hladnjače, otkupna mesta, transportne kompanije i porodični poslovi. Prihod od maline finansirao je izgradnju kuća, školovanje dece, nabavku mehanizacije i razvoj čitavih sela.

Za jednu relativno malu opštinu koncentracija proizvodnje je ogromna. Gotovo svaki deo lokalne ekonomije na neki način zavisi od toga kakva će biti sezona, koliki će biti rod i kakvu će cenu ponuditi hladnjačari.

Ručni rad koji svet prepoznaje

Za razliku od velikih industrijskih kultura, malina zahteva gotovo neprekidnu negu. Zasadu su potrebne najmanje dve godine da dostigne punu rodnost, a plod mora da se bere ručno i u pravom trenutku, jer je izuzetno osetljiv.

Upravo ručno branje, klima i osobine zemljišta doprineli su prepoznatljivom ukusu, mirisu i aromi ariljske maline.

Tokom berbe u ovaj kraj dolaze sezonski radnici iz drugih delova Srbije, ali poslednjih godina i iz udaljenih država. Na pojedinim imanjima rade berači iz Indije i drugih zemalja južne Azije, što pokazuje koliko je domaćim proizvođačima sve teže da pronađu dovoljno radne snage.

Crveno zlato više nije bezbrižan posao

Iza slike o srpskom „crvenom zlatu“, međutim, krije se sve neizvesniji posao.

Srbija je tokom 2025. godine proizvela 82.577 tona maline, približno 35 odsto manje nego rekordne 2018. godine, kada je rod dostigao 127.010 tona. U trećem tromesečju 2025. godine Srbija je prema vrednosti izvoza bila odmah iza Poljske, sa izvozom vrednim 92,9 miliona evra u tom kvartalu.

Proizvođače sve češće pogađaju suša, grad, kasni mrazevi i nagle promene temperature. Za ovogodišnju sezonu u Arilju se očekuje rod manji za 20 do 30 odsto, između ostalog zbog posledica prošlogodišnje suše.

Dodatni problem predstavljaju visoki troškovi proizvodnje, nedostatak berača i otkupna cena koja često postaje poznata tek kada berba već počne.

Zbog toga se iza svakog kilograma maline koji završi u evropskim supermarketima nalazi mnogo više od poljoprivredne proizvodnje - meseci rada, rizik od vremenskih nepogoda i nada da će cena na kraju biti dovoljna da proizvođač pokrije troškove.

Može li Srbija da sačuva svoje crveno zlato?

Srpska malina i dalje ima reputaciju proizvoda visokog kvaliteta, ali samo poreklo više nije dovoljno da garantuje vodeću poziciju na tržištu.

Ukrajina i Poljska povećavaju izvoz, Kina ubrzano ulazi među najveće igrače, dok se kupci sve češće opredeljuju za dobavljače koji mogu da obezbede velike količine, stabilne cene i ujednačen kvalitet.

Za Srbiju će zato naredni korak biti važniji od same proizvodnje. Umesto izvoza gotovo isključivo zamrznutog ploda, veća zarada mogla bi da se traži u sokovima, namazima, slatkišima, organskim proizvodima i prehrambenim brendovima sa jasno istaknutim srpskim poreklom.

Malina možda Srbiji nije donela bogatstvo kakvo je nafta donela Saudijskoj Arabiji, ali je uspela nešto što malo koji domaći proizvod jeste: učinila je da se ime jednog malog balkanskog kraja prepoznaje na tržištima od Nemačke do Japana.

Zbog toga ona nije samo voće. Za Arilje i veliki deo zapadne Srbije malina je posao, identitet, porodično nasleđe i ekonomska sudbina - pravo srpsko crveno zlato.

(Telegraf Biznis)