Od štrudle do ozbiljnog biznisa: Banat sedi na gastronomskom blagu koje tek treba da unovči

Miris supe, rinflajša, sosa od paradajza, domaćih rezanaca i štrudle možda prvo asocira na nedeljni ručak kod bake. Ali ono što generacije stanovnika Banata doživljavaju kao deo svakodnevice moglo bi da bude mnogo više od porodične tradicije.

Moglo bi da bude brend.

Teme za vas

Banatska kuhinja nastajala je vekovima, mešanjem različitih naroda, kultura i društvenih slojeva. Ono što se nekada spremalo od namirnica proizvedenih na njivi i u dvorištu vremenom je stiglo i do građanskih i gospodskih trpeza.

Danas se otvara drugo pitanje: može li ono što je nekada išlo od njive do trpeze da napravi još jedan korak - od trpeze do ozbiljnog posla?

Banat nije stvorio jedno jelo, već čitavu priču

Istoričarka umetnosti i gastroheritolog Tamara Ognjević za Agronews objašnjava da je gastronomija Banata nastala kao rezultat različitih uticaja.

Srbi, Nemci, Mađari, Rumuni, Slovaci, Česi, Jevreji, Romi i drugi narodi ostavljali su svoj trag, a na jelovnicima su se mešali recepti, namirnice i načini pripreme.

Zbog toga je teško pronaći jedno jelo koje bi samo moglo da predstavlja Banat. Ali upravo to može da bude njegova prednost.

Umesto jednog proizvoda, ovaj deo Srbije ima čitavu gastronomsku priču - od paorskog fruštuka i domaćih testenina do mesa, sosova, gomboca i štrudli, kako navodi Agronews.

A priča je danas jedan od najvažnijih sastojaka dobrog brenda.

Kada recept prestane da bude samo recept

Gotovo svaka porodica u Banatu može da kaže da ima „pravi“ recept za neko tradicionalno jelo.

Problem iz poslovnog ugla nastaje onda kada taj recept ostane samo u porodičnoj svesci.

Da bi lokalna gastronomija postala biznis, nije dovoljno da nešto bude ukusno. Potrebno je napraviti proizvod koji ima ime, prepoznatljivo poreklo, kvalitet, pakovanje i priču koju kupac može da zapamti.

Tu se otvara prostor za male proizvođače.

Domaća testenina više nije samo ono što se priprema za nedeljni ručak ako može da se upakuje i proda. Isto važi za džemove, sokove, mesne proizvode, kolače, začine i druge specijalitete.

Štrudla koju baka pravi za porodicu ima sentimentalnu vrednost.

Štrudla zbog koje će neko preći desetine kilometara, platiti je, fotografisati, preporučiti drugima i poneti još jednu kući već ima i tržišnu vrednost.

Od paora do "gospodske trpeze"

Upravo je razvoj banatske kuhinje dobar primer kako hrana može da menja svoju ekonomsku i društvenu vrednost.

Građanska kuhinja Banata počela snažnije da se razvija od sredine 18. veka, kada ovaj prostor ulazi u intenzivniju fazu razvoja, urbanizacije i stvaranja građanskog sloja.

Hrana sa sela počela je da dobija drugačiju obradu i prezentaciju. Namirnica je ostajala ista, ali se menjala vrednost koju joj je društvo davalo. Isti princip postoji i danas.

Poljoprivrednik može da proda kilogram voća kao sirovinu. Ali od tog voća mogu nastati džem, sok, kolač ili drugi proizvod koji nosi ime kraja iz kojeg dolazi.

Što se više odmaknemo od same sirovine, otvara se više prostora za stvaranje dodatne vrednosti.

Turista ne dolazi samo da jede

Gastronomija pritom ima još jednu veliku prednost - proizvod ne mora uvek da putuje do kupca. Kupac može da dođe po njega.

Salaš, restoran, seosko domaćinstvo ili lokalna manifestacija tada ne prodaju samo porciju hrane. Prodaju čitavo iskustvo.

Gost koji dolazi zbog autentičnog banatskog ručka možda će platiti smeštaj, posetiti još neko mesto, kupiti lokalne proizvode i preporučiti destinaciju drugima.

Tako jedan tanjir počinje da povezuje poljoprivredu, ugostiteljstvo, turizam i malu privredu. I tu tradicionalna kuhinja prestaje da bude samo pitanje očuvanja nasleđa. Postaje ekonomski resurs.

"Da pršti od oraja"

Možda najbolji opis logike banatske kuhinje daje upravo Tamara Ognjević govoreći o štrudli. Kako navodi, štrudla mora da ima toliko oraha „da pršti od oraja“, a ako je sa makom, onda isto važi za mak.

Ta raskoš nije slučajna. Banat je plodna ravnica i hrana je vekovima bila jedan od načina da se pokažu blagostanje i gostoprimstvo. Ono što je zemlja davala završavalo je na stolu.

Danas upravo takvi detalji mogu da budu deo identiteta proizvoda. Jer kupac ne pamti samo ukus. Pamti priču zbog koje je nešto drugačije od onoga što može da kupi u svakom supermarketu.

Recept imamo, sada treba napraviti brend

Banat zato možda nema problem sa proizvodom. Proizvod već postoji. Postoje recepti, lokalne namirnice, tradicija i neobična mešavina kultura koja se stvarala generacijama.

Poslovni izazov je kako sve to pretvoriti u nešto što tržište prepoznaje kao banatsko.

Za male proizvođače to može značiti prepoznatljivo pakovanje i direktnu prodaju. Za ugostitelje autentičnu ponudu. Za seoska domaćinstva razlog više da gost dođe baš kod njih. Za čitav kraj - gastronomiju koja postaje deo njegovog identiteta.

Najveća vrednost tradicionalne hrane nije samo u tome što čuva prošlost. Njena vrednost je i u tome što od prošlosti može da napravi proizvod koji će neko danas želeti da kupi.

A Banat za takav posao, čini se, već ima najvažniji sastojak, priču koju niko drugi ne može potpuno da kopira.

(Telegraf Biznis/Agronews)