Stajčići su se preselili u Beč i radili sve i svašta, a sada poseduju firmu i proizvode mikrobilje

Iako je imao pristojan posao u Novom Sadu, želja za promenom je bila jača

Kada je 2013. godine, sa trudnom suprugom, tek dobijenim mađarskim državljanstvom i bez znanja nemačkog jezika Nebojša Stajčić odlučio da napusti sve u Srbiji i ode u Beč, samo je sanjao da će jednog dana da se upusti u svoj biznis i odmakne od gastarbajterskih poslova rezervisanih za nas sa Balkana.

Teme za vas

Nije ta ideja za Stajčiće nikada bila strana, ali nakon neplanirano brzog preseljenja u Beč znao je da njena realizacija nije blizu.

- U Austriju smo se preselili na leto 2013. godine. U maju te godine sam dobio mađarsko državljansvo i već nekih mesec dana kasnije smo se preselili za Beč, supruga koja je tada bila trudna sa našim prvim deteom i ja. Znali smo da ako ne odemo tad, da će nam to biti daleko teže učiniti kasnije sa malim detetom. Iako sam imao pristojan posao u Novom Sadu, želja za promenom je bila jača, tako da smo bukvalno sa jednim koferom u ruci krenuli u državu gde ne poznajemo nikog, pa ni jezik - počinje on priču za Telegraf Biznis.

O preduzetništvu su razmišljali još dok su živeli u Srbiji, ali se, kaže, nisu poklopile kockice.

- Samim preseljenjem u Austriju, znali smo da će nam to biti možda i jedini način da izađemo iz tih nekih poslova koji su mahom predviđeni za sve gastabajtere sa Balkana, sem ukoliko nisu iz medicinske ili IT struke. S obzirom da sam ja završio FPN, a moja supruga FON, znali smo šta nam je činiti. Valjalo se strpiti neko vreme, radeći štošta, sve dok se ne ukaže prava prilika. I naravno, trebalo je pročitati dosta literature koja se tiče menadžmenta, marketinga, osnova finansija i slično – priča Stajčić.

Kako je živeo u Beču, tražio je nešto što je moguće raditi u gradu, da priča lepa i aktuelna, a ako je moguće da zahteva što manje direktnog rada sa ljudima.

- Zbog prethodnih poslova u Srbiji, bilo mi je dosta rada u dinamičnom okruženju sa mnogo ljudi. Želeo sam svoj mir. Želeo sam da je nešto inovativno i da za mene predstavlja izazov. Tako sam se upoznao sa pojmom „urbano baštovanstvo“ a u sklopu toga sa mikrobiljem – priča on.

U pitanju je najzdravije  povrće koje se može gajiti, jer u tom mikro periodu u sebi sadrži najviše hranjivih sastojaka i vitamina.

- Mi ga gajimo u potpuno zatvorenom prostoru, na hidroponični način, uz potpuno odsustvo upotrebe bilo kakvih pesticida ili herbicida, a svoje proizvode dostavljamo u najsvežijem stanju – žive, neubrane 365 dana u godini – objašnjava.

Samo započinjanje sopstvenog posla je, pretpostvalja Stajčić, svuda isto.

- Treba vam ideja, plan, elan, nešto finansijskih sredstava, osnove ekonomskog znanja, mnogo nesvesti šta vas sve od muke i teškoća čeka i spremnost da istrajete i gurate čak i onda kada bi  već i oni manje razumni ljudi rekli – dosta  je, odustajem! Sama papirologija nije previše komplikvana i to se generalno ne razlikuje ma gde da otvarate firmu – priča Stajčić.

A koliko im je smetalo što nisu iz Austrije?

- Što se tiče toga da nisam domaći, tu sam imao svakakva iskustva. Više pozitivnih nego negativnih. Jednostavno, Beč je danas mali Vavilon i užasno puno stvari možete da rešavate na engleskom jeziku. To je s jedne strane dobra stvar, sa druge to je loša – ništa vas neće terati da učite nemački. Nama lično je na samom početku problem predstvaljalo to što apsolutno nismo poznavali ni tržište, niti ljude koji mogu da nam otvore neka ako ne vrata, onda makar onaj mali prozorčić iz ostava i toaleta – objašnjava on.

Stajčićima je od starta fokus bio tržište restorana i hotela u Beču.

- I dan danas radimo isključivo sa njima, a svaki od njih ima neke svoje omiljene proizvode. To ide od onih uobičajenih kao što su mikro grašak, rotkvica i slačica, pa sve do crvene perile, mahagonija i kikune. Smatram da je tržište mikrobilja za ugostiteljstvo dosegao neki svoj maksimum i da tu neće biti nekih velikih iznenađenja. Prelazak na direktnu prodaju pojedincima zahteva dosta menjanja u samoj tehnologiji proizvodnje, ali to onda sa sobom nosi upitnost isporučenog kvaliteta – a nama je kvalitet na prvom mestu.

Kako su mu tržište isključivo najbolji hoteli i restorani u gradu, od marta dele njihovu sudbinu.

- Kako je njima tako je i nama. Od marta do danas imali smo možda 3 meseca rada, ali i taj rad je bio daleko od nekog optimuma, jer nije bilo turista a i same mere unutar restorana su bile prilično restriktivne. Naravno, nema mestu nekom kukanju. Nama je ova godina trebalo da bude godina kada bismo praktično naplatili sve one muke, neprespavane noći, uloženo vreme, novac i slično, a resetovani smo dve godine unazad. Ali, mi pripadamo generaciji koja je bila tinejdžer u 90-im i vrlo dobro znamo kroz šta su prolazili naši roditelji dok su nas othranjivali, tako da bi bilo krajnje neozbiljno da mi sada nešto kukakmo. Tako je kako je, daćemo gas čim mere popuste – odustajanje nije opcija – optimista je on.

I taj optimizam nije samo u rečima, nego i u daljim planovima.

- Upravo se završava papirologija za otvaranje firme sa mojim poslovnim partnerom koja će se baviti uzgojem bio pečurki, kako gurmanskih tako i medicinskih, a u planu je i vrlo brzo da pokrenemo i neku liniju gotovih prehrambenih proizvoda od njih. Ovaj put je olakšavajuća okolnost da već poznajem poprilično tržište, kao i to da smo se za ove godine supruga i ja poprilično edukovali oko samog vođenja preduzeća, planiranja i svega onoga što neminovno dolazi uz praksu – priča Stajčić.

Mikrobilje nastavlja tamo gde je stalo pred ova zaključavanja, s tim što će trebati dosta vremena dok se tržište ne vrati u normalu.

- Takođe, smatram da ima dosta prostora u samoj prodaji i distribuciji prehrambenih proizvoda ugostiteljstvu, jer se to sve svelo na preprodaju robe koja dolazi iz Holandije ili Turske ali o tom po tom. Treba raditi korak po korak i ne zaletati se. I naravno, uvek treba praviti balans između posla i privatnog života. Mi sada imamo troje male dece i za njih se mora naći više nego dovoljno vremena – kaže on.

(Telegraf Biznis)