Selo bez krave nije statistika, to je ekonomija koja je napustila teritoriju: Autorski test profesora Bačevca

Ko želi da razume ekonomsko zdravlje jedne zemlje, treba da pogleda šta se dešava na njenom selu, piše prof. dr Srećko Bačevac u autorskom tekstu za Telegraf.rs.

Teme za vas

Ovih dana u javnosti se ponovo pojavila informacija da u Srbiji postoji više od šest stotina sela u kojima više nema nijedne krave. Vest je prošla gotovo neprimećeno, kao još jedan u nizu zabrinjavajućih podataka.

Kao univerzitetski profesor koji se bavi pitanjima privrednog i regionalnog razvoja, ovu vest nisam pročitao kao statistiku, već kao signal dubljeg ekonomskog problema, jer u njoj je sadržana mnogo dublja poruka.

Selo bez krave nije statistika. To je ekonomija koja je napustila teritoriju.

Selo bez krave nije samo agrarni problem. To je trenutak kada prostor prestaje da proizvodi prihod, a kada prihod nestane, za njim odlaze i ljudi.

Kada iz sela nestane krava, ne nestaje samo mleko. Nestaje ritam života, svakodnevni novčani tok, razlog da se ujutru ustane i plan za sutra. Nestaje logika po kojoj je selo vekovima postojalo kao samoodrživ, zaokružen sistem.

Tišina koja nastaje

Stočarstvo je oduvek bilo više od jedne grane poljoprivrede.

Ono je povezivalo zemlju, rad, porodicu i tržište u zatvoren ekonomski krug.

Kada se taj krug prekine, nastaje tišina.

Ta tišina se ne čuje odmah. Ona dolazi postepeno: prvo se smanji stado, zatim nestane siguran otkup, onda se ugasi prerada, a na kraju se ugasi i selo.

Mladi ne odlaze zato što ne vole selo, već zato što u njemu više ne vide računicu. A bez računice nijedan prostor ne može da opstane, ma koliko bio plodan, lep ili istorijski važan.

Mlad čovek ne odlazi od zemlje, on odlazi od neizvesnog novčanog toka. Poljoprivreda u kojoj se ne može projektovati prihod ne može zadržati ni znanje.

Pitanje zato nije „ko je kriv“. Pitanje je: kako je ekonomska logika sela vremenom postala nestabilna?

Ovaj proces nije posledica jedne odluke, jednog perioda ili jednog ciklusa. On je rezultat višedecenijskih strukturnih slabosti, tržišnih pritisaka i demografskih kretanja koja su postepeno podrivala predvidivost.

Stočarstvo je godinama poslovalo u uslovima povećanog rizika i strukturne nestabilnosti. Od poljoprivrednika se tražilo prilagođavanje, ali često nije imao sistem na koji može da se osloni.

Mala gazdinstva ostala su bez ekonomije obima, velika bez dugoročne strategije, a selo bez poverenja da se od rada može živeti pristojno i dugoročno.

Ljudi nisu odustali od sela zato što ga ne vole, već zato što više ne mogu da ga „izračunaju“.

Da li je povratak selu moguć?

Jeste, ali samo ako se povratak ne svede na nostalgiju, već na ozbiljan ekonomski projekat.

Prvi korak je povratak stabilnosti: jasan i predvidiv sistem otkupa, transparentna pravila kvaliteta i sigurnost plaćanja. Poljoprivredniku nije potrebno obećanje, već sistem koji traje i koji funkcioniše nezavisno od kratkoročnih ciklusa.

Drugi korak je udruživanje, ali ne na papiru, već u stvarnom ekonomskom interesu. Srbija je nekada imala zadruge koje su bile kičma razvoja sela, ne kao formalne institucije, već kao funkcionalni ekonomski sistemi. Zajednička mehanizacija, nabavka, prerada i plasman nisu relikt prošlosti, već nužnost savremenog tržišta.

Zadruga u svom punom značenju nije nostalgija. Ona je instrument upravljanja rizikom. Omogućava ekonomiju obima, snižava troškove ulaznih resursa, jača pregovaračku poziciju prema otkupljivačima i bankama i omogućava da se vrednost zadrži tamo gde nastaje.

Upravo takvi kooperativni modeli danas čine osnovu najuspešnijih ruralnih regiona u Evropi.

Treći korak je uvođenje mladih obrazovanih ljudi u realan sistem, a ne u formalnu statistiku zaposlenosti.

Model jednogodišnjih plaćenih praksi u okviru zadruga mogao bi da otvori prostor za ekonomiste, tehnologe, veterinare, agronome i zootehničare da odmah nakon diplomiranja rade u stvarnom proizvodnom okruženju, uz mentorstvo i jasne ciljeve.

Selo ne sme biti prostor improvizacije.

Ono mora postati prostor profesionalnog upravljanja.

Kada mlad stručnjak može da projektuje prihod, da upravlja troškovima, da unapredi kvalitet i da vidi dugoročnu perspektivu, tada ostaje.

A kada ostaje znanje, ostaje i život.

Veoma važan korak je i prepoznavanje mladog farmera kao profesije, a ne kao socijalne kategorije. Povratak mladih nije pitanje jednokratnih podsticaja, već celovitog sistema: zemlja, finansiranje, znanje, tržište i perspektiva.

Povratak smisla

Cilj nije da svaka kuća ponovo ima kravu.

Cilj je da selo ponovo ima ekonomsku funkciju u savremenom društvu.

Srbija se, realno, ne može takmičiti sa najrazvijenijim ekonomijama sveta u proizvodnji automobila, čipova ili visoke industrijske serije. Ali u stočarstvu, u proizvodnji hrane, u sistemu koji spaja zemlju, znanje i tradiciju, tu imamo prostor i potencijal da budemo ozbiljni, konkurentni i prepoznatljivi.

To nisu delatnosti prošlosti, već temelji svake stabilne ekonomije.

Kada se u selu ponovo pojavi stabilan prihod, kada mladi vide da trud ima rezultat, kada se vrednost zadržava tamo gde nastaje, tada se vraća život. Ne preko noći, ali trajno.

Povratak selu ne počinje asfaltom ni parolama. On počinje povratkom logike, poverenja i sistema koji funkcioniše.

Selo nam ne sme biti trošak. Ono mora postati investicija u stabilnost.

Zemlja koja izgubi ekonomsku funkciju svog sela vremenom gubi i sposobnost da odlučuje o sopstvenoj budućnosti.

Povratak selu nije romantična ideja niti povratak u prošlost.

To je ekonomska nužnost i jedna od najvažnijih strateških odluka koje jedno društvo može doneti o sopstvenoj budućnosti.

(Telegraf Biznis)