Ivanu (24) je deda popeo na traktor i odredio joj put: "Nije mi bilo teško da ustanem u šest da bih kopala"

Da baviti se poljoprivredom nikada nije bio samo posao, nego i način života, ono je čega je bila svesna i 24-godišnja Ivana Ligda, devojka iz Jelisavca kod Našica, kada je odlučivala o svojoj budućnosti.

Devojka koja ulaskom u traktor, uzimanjem motike u ruke ili strpljivim ručnim odstranjivanjem trave sa svojih njiva ruši stereotipe i potvrđuje da za bavljenje poljoprivredom nisu bitne ni godine ni pol. Ivana je to znala još od ranog detinjstva, pa joj danas, kada već ima i svoje porodično poljoprivredno gazdinstvo (PPG), ništa od toga nije strano.

Teme za vas

U polju od malih nogu

"Poljoprivreda je kod nas porodična tradicija koju je pokrenuo pokojni deda Josip, uz kojeg sam i ja zavolela ovaj posao. Kako me je kao šestogodišnju devojčicu poseo u traktor, tako mi je odredio životni put, pri čemu to nije bilo na silu, već sam jednostavno sve to zavolela. Poljoprivreda je kod mene od malih nogu bila i ostala način života. Nije mi bio problem još u osnovnoškolskom uzrastu da ustajem u šest ujutru da bih sa nadničarima išla da kopam repu, pri čemu me niko na to nije terao, nego je to bila moja želja.

To me je oblikovalo i usmeravalo, zato sam tu i ostala", sa širokim mladalačkim osmehom priča devojka koja je ponosna na porodične korene i tradiciju, koju su nastavili i njeni roditelji Ivica i Sanja, kao i brat Matej, koji takođe ima svoje gazdinstvo, a veruje da će tako biti i sa najmlađim bratom Marinom.

Uz dedu Josipa, u svemu je veliku ulogu imala i još uvek ima i baka Marija. A oni se, pak, ponose svojom Ivanom. Sagovornica Jutarnjeg već je završila osnovne studije na Fakultetu agrobiotehničkih nauka u Osijeku i stekla zvanje inženjerke agronomije, pri čemu je i ponosna vlasnica dekanove nagrade.

Trenutno je pri kraju master studija Biljne proizvodnje na istom fakultetu, a osim što od pre godinu dana vodi svoje poljoprivredno gazdinstvo na kojem na 10 hektara uzgaja soju i kukuruz, a na 0,17 hektara beli luk, Ivana paralelno radi i u porodičnoj poljoprivrednoj apoteci.

"Ma, nije problem. Sve se stigne kada se čovek organizuje. Naravno, mnogo znači i pomoć porodice, pogotovo oca i brata u radu na zemlji, jer i oni imaju svoja gazdinstva, a zajedno obrađujemo 200 hektara, pri čemu, kada se radi, nema striktne podele, nego svi radimo sve. Konačno, samo se tako i može uspeti u ovom poslu, ali i uopšteno u životu. Zajedništvo je ključ", istakla je Ivana, koja je prošle godine odlučila da napravi mali otklon od uobičajene proizvodnje njene porodice.

"Na fakultetu smo učili o luku i tada sam se upoznala sa brojnim prednostima belog luka, pa tako i da ima mnogo lekovitih svojstava, između ostalog i u prevenciji pojedinih vrsta karcinoma, što mi je bilo i dodatno emotivno jer mi je deda preminuo od tumora. Tako sam dobila dodatan motiv da beli luk uvedem na svoje gazdinstvo i tako ga ojačam. Naime, svedoci smo da cene pšenice i uljarica već godinama stagniraju, a troškovi proizvodnje su otišli u nebo, što posebno osećamo ove sezone usled poskupljenja plavog dizela i mineralnih đubriva. Redovno pratim i stanje na tržištu žitarica i uljarica, koje su i dalje iste, pa u belom luku vidim veliku perspektivu", veli mlada Slavonka, koja posebno ističe kako sav posao oko belog luka, od sadnje preko prihrane do okopavanja, obavlja ručno.

Beli luk za budućnost

"Ovaj korak predstavlja strateški pomak prema tržišno atraktivnijim kulturama koje omogućavaju širenje i jačanje gazdinstva, koje gradim na ličnom radu, stalnom učenju i spremnosti na uvođenje inovacija u proizvodnju. Dugoročni cilj mi je da postepeno povećavam proizvodnju i modernizujem gazdinstvo, pa planiram da se prijavim na fond za mlade kako bih kupila mehanizaciju koja je specijalizovana za beli luk", najavljuje Ivana, koja ističe i ulogu formalnog obrazovanja.

"Fakultet mi je mnogo pomogao jer sam imala priliku da naučim kako se neki poslovi mogu obaviti na drugačiji način nego što su radili moj deda i tata. Ipak, najviše mi je pomoglo što sam se okružila dobrim ljudima, kolegama sa kojima odlično sarađujem i razmenjujem informacije i iskustva. Tako mi je jedan kolega otkrio kako jedna sorta pšenice ima visoki potencijal, pa sam odlučila da sa tim probam i pokazalo se da je to tačno, jer sam na kraju od te sorte imala kvalitetniju pšenicu. Saradnja sa profesorima takođe je izvrsna. Nas malih i mladih proizvođača nema mnogo i zato moramo da se povezujemo, budemo u dobrim odnosima, sarađujemo i stvaramo sinergiju", otkrila je Ivana, koju smo pitali kako stariji članovi porodice prihvataju nove ideje.

"Iskreno, neke moje ideje i razmišljanja neretko se kose sa onima moga tate, pa zato sve što radimo novo prvo napravimo na manjoj površini kako bismo dobili najbolju povratnu informaciju i uvideli ima li to smisla. Njegovo je iskustvo izuzetno važno i uvek rado poslušam šta ima da kaže. Znamo i da se posvađamo, ali to je normalno. No, isto tako mislim da su važne i nove ideje mladih ljudi, kao i njihova primena u praksi, jer samo tako, povezivanjem iskustva i novih znanja, možemo unaprediti poljoprivredu", naglasila je Ivana, koja je svesna da oko poljoprivrede ima i upitnika.

"Teška su vremena, izazovna, mnogo je stresa, užurbanosti, ali kada odem na njivu i vidim biljku kako raste, u tome vidim svoj trud i to je slika koja me ispunjava i motivira da još više i jače zapnem. Uvek se u životu, pa tako i u poslu i na fakultetu, vodim principom - kako seješ, tako ćeš i žeti. To me je vodilo kroz život, u kojem sam naučila da se ne sme odustajati, ne treba se bojati, već raditi i pokušavati, pa ni rezultat neće izostati. Poljoprivreda je apsolutno grana koja ima budućnost i koja nikada neće propasti, jer mi se bavimo proizvodnjom hrane koja je čoveku svakodnevna potreba. Nažalost, sve je manje obradivih površina zbog urbanizacije, ali ovaj posao ima svoju svetlu budućnost, pri čemu treba i menjati proizvodnju, tražiti nova rešenja kako bismo bili uspešniji i bolji", poručila je mlada Slavonka.

(Telegraf Bizniss/Jutarnji.hr)