Ana ima svoje poljoprivredno domaćinstvo i restoran: Gaji kokoške, a posadila je čak 80 sorti paradajza

Ana Andabak iz Zadra postala je prepoznatljivo lice poljoprivrede na Instagramu. Iako je po struci građevinski inženjer, danas je mnogi poznaju kao vlasnicu porodičnog poljoprivrednog gazdinstva na kojem uzgaja više od 80 sorti paradajza, desetine kokošaka, koje su postale zvezde njenih objava, i povrće koje završava na tanjirima njenog restorana u Zadru.

Na društvenim mrežama pokazuje kako zaista izgleda uzgoj hrane - bez ulepšavanja, ali sa puno entuzijazma, znanja i humora. Odgovorila je na pitanja o tome kako je "završila u bašti", zašto smatra da je kvalitetna hrana preskupa samo na prvi pogled i zašto kaže da joj se hobi "uopšte ne isplati".

Teme za vas

Nova životna strast

Iako je danas mnogi doživljavaju prvenstveno kao farmerku, sve je počelo sasvim slučajno. Zemljište na Bokanjcu kod Zadra kupili su krajem 2019. godine, a prvobitni plan uopšte nije bio uzgoj povrća, već je htela da ostvari tadašnji san o pokretanju konjičkog kluba. No, sa vremenom su se želje promenile.

"Shvatila sam da taj komad zemlje mora biti moj beg od restorana, kuhinje, gomile ljudi, pitanja i problema te svega onoga što podrazumeva imati restoran", kaže Ana, koja je 2022. počela da sadi povrće, bez prevelikih planova. Sve je, kaže, počelo kao igra i učenje.

Iako dolazi iz grada, ljubav prema zemlji nosi iz detinjstva, kada je posmatrala baku, dedu i mamu kako uživaju u baštovanstvu.

"Uvek mi je u glavi ostala slika dede sa motikom i krampom, znoja koji mu kapa sa lica, kante sa vodom koja se u sušnoj Dalmaciji čuvala kao oči u glavi i napornog rada da bi se proizvelo povrće za našu kućnu upotrebu. Baka i deda su oduvek voleli da kuvaju, pa im nije bilo teško da sednu u auto i iz Makarske voze put Tučepa i Močice kako bi tamo uzgajili povrće jer je to značilo — lepu hranu na stolu", priseća se Ana.

"Mislim da je ključ moje ljubavi prema kulinarskom umeću, gastronomiji i baštovanstvu upravo to nesmetano posmatranje i upijanje volje i ljubavi prema zemlji i hrani, koja je prožimala moju porodicu otkad znam za sebe", ističe.

Od deset kokošaka do prave opsesije

Godinu dana kasnije stigle su prve kokoške, a sa njima i, kako sama kaže, nova opsesija.

"Danas sam ponosna vlasnica velikog kokošinjca i mogu bez srama reći - poprilično sam opsednuta njima", kaže.

Video u kojem je pokazala kako je uredila kokošinjac privukao je veliku pažnju na društvenim mrežama, do te mere da je tek tad osvestila da većina ljudi ne ulaže baš toliki trud (i novac) u uzgoj kokošaka.

"Ljudi se uglavnom pitaju kako mi se to isplati i ja im jednostavno odgovorim da mi se - ne isplati, jer hobiji nisu tu da bi nam se isplatili, već da nas ispune mirom i veseljem", šali se Ana.

Danas kaže da ni sama ne zna koliko kokošaka ima.

"Matematika sa kokoškama je zeznuta stvar, kreneš sa 10 koka i jednim petlom, pa je tu inkubator, pa neke rase koje baš moraš da imaš, pa naručiš jaje, dva, trideset...", govori Ana.

Uzgaja više od 80 sorti paradajza: "To je tek kap u moru"

Paradajz je njena velika ljubav, a danas uzgaja više od 80 sorti iz celog sveta.

"Tu se opet moram vratiti na porodicu i moje odrastanje te prekrasna leta u Dalmaciji, koja nas Dalmatince, usudila bih se reći, poprilično oblikuju. Leto za mene znači paradajz, tek ubrani iza kuće, još topli od letnjeg sunca, slanina na kockice i maslinovo ulje. Koje parče hleba, eventualno zrno soli i - život je lep", kaže Ana.

Toliko ih voli da je i sama počela da ih uzgaja. U početku je rasade kupovala u lokalnim rasadnicima i baštenskim centrima, ali je shvatila da je izbor ograničen na jabučar, šljivar i čeri, što je nije zadovoljavalo. Zato je zaronila dublje u svet paradajza i sa godinama se profilisa u poprilično ozbiljnog uzgajivača paradajza, ali i ostalog povrća.

Najdraže sorte teško joj je da izdvoji, ali među favoritima su Blek Krim (Black Krim), Auriga (Auriga), Striped Roman (Striped Roman), Ananas Noar (Ananas Noire) i Neretvansko čudo.

"Na svetu postoji više od 10.000 sorti paradajza, tako da je mojih 80 zapravo samo kap u moru", kaže.

Sve više ljudi želi da ima sopstvenu baštu, ali mnogi odustanu već prve sezone. Ljudi krenu previše ambiciozno, a onda dođu suša, bolesti na povrću i razočaranje. No, Ana savetuje da se krene polako i bez straha od grešaka.

"Ja sam ih imala mnogo, ali uvek sam govorila: 'Sledeća godina je moja'. I uistinu bi bila, svake sam sledeće sezone bila bolja od prethodne", kaže Ana, a početnicima preporučuje tri kulture koje gotovo uvek uspevaju - rotkvice, tikvice i rukolu.

"Volela bih da ljudi razbiju iluziju o jeftinoj hrani kao jedinoj prihvatljivoj"

Na svojim društvenim mrežama često govori o stvarnoj vrednosti hrane i smatra da je najveći problem današnjeg društva što očekujemo da ona bude jeftina.

"Volela bih da ljudi razbiju iluziju o jeftinoj hrani kao normalnoj i jedinoj prihvatljivoj. Nažalost, danas ćemo radije potrošiti novac na ono u čemu smo (odeća, automobili, nekretnine...), nego na ono što je u nama; zaboravljajući pritom da imamo jedan život na ovoj planeti i jedan organizam, koji itekako pamti sve što u njega uđe, na ovaj ili onaj način", kaže.

Konvencionalna poljoprivreda i masovni uzgoj hrane, kaže, naučili su nas da hrana mora biti dostupna i brza, pa ćemo neretko kupiti više povrća nego što nam treba (jer je jeftino) i bez griže savesti baciti salatu koja je propala na dnu frižidera ili krompir koji se smežurao u ostavi.

"Svi žele ekološki uzgoj i hranu, ali niko nije zapravo svestan koliko je teško i skupo ispravno i polako uzgojiti hranu. Zato kvalitetna hrana nikako ne može biti jeftina, pitanje je samo jesmo li spremni da to osvestimo", kaže Ana.

Industrijska proizvodnja hrane, kaže, potpuno je promenila očekivanja potrošača.

"Očekujemo da hrana bude jeftina i lako dostupna, a zaboravljamo na sezonski karakter", ističe.

Dani počinju sa kokama, završavaju u restoranu

Ani je svaki dan sa vrlo malo slobodnog vremena.

"Najranije jutro rezervisano je za hranjenje koka i ćuraka, nakon toga slede obaveze oko restorana pa fizički posao u bašti, najčešće po najvećem suncu."

Uveče se vraća u restoran gde radi do kasnih sati, a prijatelji su, kaže, već odavno prihvatili da je tokom sezone gotovo nemoguće dogovoriti druženje.

"Od marta do januara jednostavno me nema", kaže i dodaje da, iako je tempo intenzivan i naporan, ljubav prema onome što radi je ono što je gura napred.

San joj nije širenje, nego vraćanje pravih ukusa

Iako je nekada razmišljala o organizaciji događaja na svom imanju, danas su joj prioriteti drugačiji.

"Sa godinama mi treba sve više mira, tišine i povezanosti sa prirodom", kaže.

Najveća želja joj je da vrati pravi ukus povrća na tanjire, pre svega kroz sopstveni restoran.

"Volela bih vratiti ukuse kakve smo nekad poznavali i filozofiju koju su mi baka i deda davno usadili - uspori, uživaj u hrani i trenutku."

(Telegraf Biznis/Index)