Ovaj paradajz raste do neverovatnih 13 m, u staklenicima rade bumbari: Probali smo ga, ukus vraća u detinjstvo

Prvi zalogaj me je iznenadio. Paradajz je bio sočan, mirisan i punog ukusa, baš onakav kakvog se sećamo iz detinjstva, kada se leti tek ubrani paradajz preseče na pola, posoli i pojede bez mnogo razmišljanja.

A onda pogledate oko sebe i shvatite da se iza tog jednostavnog ukusa krije čitava nauka. Oko nas se, u ogromnom stakleniku u slovenačkim Renkovcima, pružaju redovi biljaka koje rastu i po nekoliko metara u visinu, dok se o njihovom zalivanju, oprašivanju, temperaturi i sazrevanju vodi računa gotovo do najsitnijeg detalja.

Teme za vas

U Renkovcima, u Sloveniji, nalazi se ogromni staklenik kompanije "Lušt", koji se prostire na čak devet hektara. Od toga je 8,5 hektara pod paradajzom, dok se na ostatku nalaze pogon za pakovanje i sistemi za navodnjavanje. Priča je počela još 2007. godine, prvi staklenik podignut je 2012, a prva berba obavljena godinu dana kasnije. Do 2018. godine završen je objekat kakav danas posetioci mogu da vide.

Iako je prvobitna ideja bila da posetioci mogu da šetaju među biljkama, obilazak je 2019. godine ograničen zbog pojave virusa smeđe naboranosti ploda paradajza. Kako objašnjavaju domaćini, čak i biljke koje posetioci imaju kod kuće mogu predstavljati rizik za proizvodnju.

Paradajz visok i do 13 metara

Već na ulasku u staklenik jasno je koliko je proizvodnja ozbiljno organizovana. Presadnice stižu kada su stare oko deset nedelja i visoke između 40 i 50 centimetara, a zatim se svaka pojedinačno sadi u vreću sa supstratom od kokosovih vlakana i treseta.

Sredinom januara ovde se sadi čak 110.000 presadnica, i to za svega tri dana. U tom poslu učestvuje između 150 i 160 ljudi, a prve plodove biljke daju već sredinom ili krajem aprila.

Tokom godine pojedine biljke dostignu dužinu od devet do čak 13 metara. Radnici ih svakog nedelje spuštaju i pažljivo pomeraju, dok se stabljike usmeravaju duž konstrukcije.

Na svakih nekoliko metara nalazi se sistem za navodnjavanje. Posebno je zanimljivo što se koristi kišnica koja se sakuplja sa krova staklenika i čuva u četiri velika rezervoara. Voda se filtrira, dodaju joj se potrebne hranljive materije, a višak se ponovo vraća u sistem.

A onda dolazi deo koji je možda i najzanimljiviji za svakog posetioca, a to je degustacija.

Paradajz se ovde ne bere prerano da bi kasnije sazrevao u gajbicama. Naprotiv, domaćini insistiraju da se plod ubere tek kada je potpuno zreo.

"Paradajz beremo tek kada je potpuno zreo. To je tajna njihovog izvrsnog ukusa, dozrevanje na samoj biljci omogućava paradajzu da razvije puni ukus i aromu", objašnjavaju nam tokom obilaska.

I upravo tu dolazi ono zbog čega se ovaj obilazak pamti.

Probali smo paradajz direktno nakon obilaska staklenika i teško je ne napraviti poređenje sa ukusom paradajza koji smo jeli kao deca.

Nema onog utiska bezukusnog, vodenastog ploda koji često imamo kada paradajz stigne do rafova nakon dugog transporta. Naprotiv, miris se oseća odmah, meso je sočno, a ukus izražen. Čak i ja koja nisam preveliki ljubitelj paradajza, nisam mogla da mu odolim.

Domaćini upravo u tome vide jednu od najvećih razlika. Kako objašnjavaju, paradajz koji se često prodaje u trgovinama bere se dok tek počinje da menja boju, pa dozreva nakon berbe. Takav proces može uticati na ukus.

U staklenicima rade i bumbari

Brojke pokazuju kolika je zapravo proizvodnja. Na imanju se godišnje proizvede oko 5.000 do 5.300 tona paradajza, a u pojedinim danima radnici uberu i do 60 tona.

Posebnu pažnju privlači činjenica da ovde ne postoji samo jedna vrsta paradajza. Tokom godine uzgajaju različite sorte, eksperimentišu sa novim plodovima, a među njima je i stara sorta volovsko srce. Tu su i sorte poput "Black Beef", kao i sitni "Mali Lušt". Jedna od najpoznatijih je paradajz na grozdu Lušt, koji posetioci mogu i da probaju.

A da bi svaki cvet postao plod, u stakleniku rade, bumbari.

U posebne košnice smešta se oko 70 bumbara, a nove košnice se dovode gotovo svake nedelje. Razlog je njihov kratak životni vek, bumbari žive oko osam do devet nedelja.

"Volim da se našalim da novi bumbari uče da rade od onih starijih", kaže nam domaćca.

U proizvodnji se ne koriste toksični ni štetni proizvodi. Ako se pojave štetočine poput lisnih vaši ili grinja, u staklenik se unose korisni insekti koji se njima hrane. Na taj način se štetočine suzbijaju bez klasičnih pesticida.

Zanimljivo je i da se tokom zime staklenik zagreva geotermalnom vodom. Ona se crpi iz bunara dubokog čak 1.483 metra, gde temperatura vode iznosi oko 65 stepeni Celzijusa. Nakon toga se voda hladi na temperaturu pogodnu za zagrevanje prostora.

Geotermalna energija je, kako nam objašnjavaju, bila jedan od ključnih razloga zbog kojih je upravo ovaj kraj izabran za razvoj projekta.

Obilazak imanja Lušt zanimljiv je i kao svojevrsna turistička atrakcija, posebno za one koji žele da tokom boravka u Sloveniji vide nešto drugačije od klasičnih turističkih lokacija.

Ako boravite u hotelu Terme 3000 u Moravskim Toplicama, obilazak ovakvog mesta može biti zanimljiv način da deo dana provedete van termalnog kompleksa i upoznate se sa lokalnom proizvodnjom.

Jer kada posle svega što ste čuli stanete pred punu gajbicu zrelih paradajza i zagrizete jedan, priča o tehnologiji, hiljadama biljaka i tonama proizvodnje na trenutak pada u drugi plan.

(Telegraf.rs)