"Srbija posle korone" - Perspektive razvoja srpske privrede nakon pandemije

Ovih dana domaća i svetska javnost okupirane su samo jednom temom , virusom Kovid-19 i pandemijom globalnih razmera. Kako je po oceni svetskih zdravstvenih stručnjaka ovaj virus još uvek velika nepoznanica, kao i posledice koje će ostaviti po ljudsku zajednicu u pogledu broja žrtava, tako je velika nepoznanica i u pogledu njegovih posledica koje će ostavii na evropsku i svetsku privredu

Savremeni svet koji karakteriše tehnološki napredak, danas raspolaže sa dosta razvijenijim sistemima zdravstvene zaštite, te je evidentno da će posledice po ljudsku zajednicu biti neuporedivo manje od onih koje su karakterisale velike pandemije u prošlosti ( kuga, kolera, španska groznica, pa i svinjski grip) , ali neminovno je da će ova pandemija ostaviti razorne ekonomske posledice na globalnom nivou, verovatno najveće u 21. veku, što su turbolencije na svetskoj berzi pokazale već na početku same pandemije.

Ono što sve nas u ovom momentu najviše zanima je koje su to posledice sa kojima će se suočiti naša privreda? Koliko je Republika Srbija spremna da se izbori sa tim posledicama i koje su to perspektive razvoja naše privrede nakon završetka pandemije?

Razmena roba i usluga predstavlja najbitniji domen ekonomske saradnje Srbije sa svetom i od presudne je važnosti za ubrzaniji rast njenog društvenog bruto proizvoda, a time i ostvarivanje očekivane stope rasta privrede i ubrzanijeg društvenog razvoja i porasta životnog standarda stanovništva. Dosadašnji izvoz Republike Srbije pokazuje da se više od 64% srpskih proizvoda plasira u zemlje EU, više od 20% se izvozi u zemlje CEFT-e, dok se u EAES( Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija , Kirgistan) plasira nešto više od 6.5% ukupnog srpskog izvoza. Znači, preko 90% srpskog izvoza završi na tržištima ova tri regiona. Analiza sa stanovišta uvoza, sa druge strane, pokazala je da je naš najznačajniji spoljnotrgovinski partnet i u tom smislu EU. Sa ovog tržišta uveze se roba čije učešće u ukupnom srpskom uvozu iznosi 63%. Na drugom mestu, po nivou značajnosti nalaze se zemlje članice EAES sa 13% ukupnog srpskog uvoza, dok se sa tržišta zemalja članica CEFT-e uveze roba od 5.2% ukupnog srpskog uvoza.

Neosporno je da je godinama Evropska unija (prvenstveno Nemačka i Italija) najznačajniji spoljnotrgovinski, odnosno ekonomski partner Srbije. Pored priliva stranih direktnih investicija, kredita, doznaka (i donacija), koje dominantno dolaze iz ove snažne regionalne integracije, Evropska unija je ključni strateški partner Srbije zbog ogromnog globalnog ekonomskog, tehnološkog i političkog značaja. Ona je istovremeno i referentna tačka za Srbiju, imajući u vidu da je modernizacija srpskog društva praktično neodvojiva od evropskih integracija, odnosno težnji za punopravno članstvo u ovoj zajednici.

Srbija povećava uvoz iz EU, ne samo zato što je njena kupovna moć jača, već i iz razloga što velike investicije zahtevaju uvoz opreme i mašina koje velikim delom dolaze iz Nemačke i Italije. Pošto su sadašnja privredna kretanja u Srbiji u značajnoj meri pod uticajem dešavanja u Evropskoj uniji, relativno spor oporavak privrede EU nakon pandemije reflektovaće se i na usporavanje rasta uvozne tražnje i investicija, što će se odraziti i na usporavanje rasta domaćeg izvoza.

Hajde da krenemo od početka, i sagledamo dešavanja nakon uvođenja vanrednog stanja u našoj zemlji...

Srbija se trenutno nalazi u kriznom rezimu, uvedene su mere Vlade kojima se ograničava kretanje i neophodno je socijalno distanciranje. Državna uprava, pravni, finasijski i obrazovni sistem prešli su na e-poslovanje od kuće. Aktuelna situacija dovela je do naglog pada potražnje radne snage u mnogim sektorima privrede.Kada analiziramo trenutnu situaciju u našoj zemlji na prvom udaru krize izazvane virusom Kovi-19 našao se tercijarni sektor - ugostiteljstvo , turizam, saobraćaj... Hotelijeri, ugostitelji i prateći uslužni sektor trpe ozbiljne gubitke, imajući u vidu da je većina njih imala rezervacije i popunjene kapacitete do kraja ove godine. Frizerski i kozmetički saloni, teretane, sportski centri, taksi udruženja takođe su se našli u problemu. Većina italijanskih firmi je obustavila rad. Najveći primer je Fiatova fabrika u Kragujevcu i većina fabrika komponentaša, koji su i u poslednje dve godine već imali određene probleme, koji su se sada multiplicirali. Sve ovo govorimo sa stanovišta poslodavaca, a kasnije ćemo nešto reći i sa stanovišta radne snage.

Veliko je pitanje šta će se desiti nakon završetka ove zdravstvene krize i početka ekonomke krize, koja nije izazvana samo ovom pandemijom, ali je njome svakako pojačana. Ljudi će svakako biti oprezniji u pogledu putovanja, trošenja novca na sve ono što je osnovni izvor prihoda tercijarnom sektoru.

Očigledno je da će se na posebnu udaru naći siromašne i zemlje u razvoju, kojima pripada i naša zemlja, i to posebno onaj deo stanovništva sa najnižim primanjima. Neminovno je da će doći do povlačenja stranog kapitala, jer su i najrazvijenije zapadne zemlje ozbiljno pogođene krizom, a posebno naši najveći spoljnotrgovinski partneri, poput Italije. Doći će i do pada nivoa stranih direktnih investicija. Takođe, posledice krize više će biti vidljive kod malih preduzeća. Imajući u vidu strukturu naših preduzeća, tj. da 96 % firmi ima od 1 do 10 zaposlenih , moće se očekivati da će udar na našu privredu biti veći. Doći će do pada bruto domaćeg proizvoda, a i nezaposlenost će porasti u veoma kratkom roku.

Naravno, poučeni iskustvom iz prethodnih kriza, najrazvijenije zemlje će pokušati da u tom ,,ekonomskom ratu“ nakon pandemije, još više učine zavisnijim od njih male zemlje i zemlje u razvoju. Dodatnim štampanjem novca, pokušaće da kupe i pod svoju kontrolu stave vitalne resurse manje razvijenih zemalja. Ekonomski nerazvijenije zemlje dodatno će se zaduživati, što će definitivno usporiti njihov privredni rast i vratiti ih na nivo iz 2008 godine.

Koja je pozicija Srbije u svemu tome, imamo li mi šansu da se dobro pozicioniramo i kako to učiniti ?

Najbolje funkcioniše privreda u kojoj svako radi ono što najbolje zna. Država ne može bolje, jeftinije ili produktivnije da organizuje proizvodnju od preduzetnika, ali isto tako niko od države ne može bolje da iskaže zajednički interes i potrebe društva. Pored toga, za svako organizovanje proizvodnje, pored znanja, potreban je i novac, a to je svojevrsni proizvod države. Naša država je veoma brzo reagovala sa ozbiljnim paketom mera pomoći privredi u iznosu od 5 milijardi evra. Formiraće se Garantni fond, koji će pomoći privrednicima, pre svega onima koji su najugroženiji, a to su mikro i mala preduzeća.

Definisanjem strategijskih planova razvoja privrede, kreditiranjem preduzetničkih projekata, kao i kontrolom tokova novca, država će pružiti preduzetništvu sve ono što će nakon krize nedostajati: smanjenje rizika, kreditnu podršku i osiguranje likvidnosti.

Ključni izazov i zadatak ekonomske politike u narednom periodu krize biće uspostvljanje i održavanje niske stope inflacije, koja uz smanjenje javne potrošnje i sprovođenje institucionalnih reformi obezbeđuje rast privredne aktivnosti. Otežavajuća okolnost za ostvarivanje ovih ciljeva je i uticaj krize koja je zahvatila čitavu Evrozonu i koja će se pojačati. Iskustvo iz dosadašnjih kriza upućuje na zaključak da se kriza znatno lakše prevazilazi putem investicija u infrastrukturu i ljudske resurse, koji su ključni faktor za dugoročni razvoj i smanjenje nezaposlenosti.

Tržište rada i zaposlenost 

Što se tiče tržišta rada i tu će se desiti ozbiljne turbolencije. Kao posledica umanjenog intenziteta privrednih aktivnosti, zbog sporog oporavka svetske privrede posle pandemije i smanjenja tražnje određenih roba na svetskom tržištu, može doći i do smanjenja broja zaposlenih, a samim tim i do povećanja broja nezaposlenih. Ovoj negativnoj tendenciji će doprineti u veliki broj povratnika iz inostranstva, koji su tamo ostali bez posla. Zahvaljući programu za oporavak srpske privrede, pogođene virusom, koji je donela Vlada na osnovu kompleksnog uvida u situaciju, treba očekivati da će se u znatnoj meri ublažiti negativne posledice pandemije na zaposlenost stanovništva. Posebnu operativnu i analitičku ulogu u tom procesu treba da ima Nacionalna služba za zapošljavanje. Pored efikasnijeg posredovanja u zapošljavanju, ona treba da intenzivira i analitičke aktivnosti, da bi na osnovu prikupljanja i analize relevantnih podataka o ponudi i tražnji ljudskih resursa mogla da predlaže i odgovarajuće mere usmerene ka smanjivanju nezaposlenosti.

Jedan od izvora nezaposlenosti, prvenstveno mladih, je i nedovoljna usklađenost planova i programa obrazovnih institucijama sa potrebama tržišta rada, kao i neadekvatnost politike upisa, prvenstveno na visokoškolske ustanove. Zato je ovo pravi trenutak da se konačno započne i sa aktivnostima za postepenu eliminaciju, odnosno ublažavanje tog problema, smanjivanjem raskoraka između produkta obrazovnog sistema i potreba poslodavaca. Cilj treba da bude usklađenost broja i strukture učenika i studenata sa tekućim i budućim zahtevima procesa rada. Trenutnu deficitarnost određenih zanimanja, čiji su uzroci još uvek nedovoljno istraženi, treba i dalje rešavati realizacijom odgovarajućih programa programa edukacije i prekvalifikacije. Nacionalna služba za zapošljavanje, koja je bila nosilac te aktivnosti, treba i dalje da obavlja tu važnu funkciju, uz uspostavljanje dugoročne i što tešnje saradnje sa poslodavcima, kao jednim od njenih najznačajnih srejkholdera. Posebnu pažnju ona treba da posveti motivisanju i osposobljavanju, prvenstveno mladih, za samozapošljavanje i pokretanje sopstvenog biznisa.

Poljoprivreda - da li je ona razvojna šansa koju bi morali iskoristiti posle pandemije?

Zbog činjenice da cena hrane na globalnom nivou ima tendenciju rasta, smatramo da bi poljopriveda trebala da bude jedan od prioriteta prilikom kreiranja strategije razvoja naše zemlje. Početkom sedamdesetih došlo je do velikog odliva stanovništva iz ruralnih u gradska naselja, a takav trend se nastavlja i u današnje vreme. Smatramo da bi većim ulaganjem u poljoprivredu ovaj trend bio zaustavljen i da bi se usled velike nezaposlenosti u gradskim sredinama, koja će se pojačati usred krize, veliki broj ljudi opredelio da svoju egzistencije pronađe na selu. Srbija svakako za to ima izuzetnih potencijala, ali treba rešiti brojne probleme da bila konkurentna na evropskom i svetskom tržištu.

Da bi se izgradio stabilan i održiv sektor poljoprivrede, neophodno je, pre svega, redefinisati poziciju poljoprivrede u raspodeli budžeta prema očekivanjima udela ovog sektora u BDP-u. Takođe je neophodno subvencionisati investicije u modernizaciju mehanizacije, unaprediti transfer znanja i novih tehnologija i stvoriti sistem za efikasnije tržišne intervencije, po modelu EU.

Da bi se poljoprivredna proizvodnja brže reformisala i obezbedio rast produktivnosti poljoprivredne proizvodnje, potrebna je podrška aktiviranju tržišta zemljišta, podrška razvoju ruralnog turizma i brendiranje naših tradincionalnih proizvoda. Najznačajnija mera, koja bi doprinela povećanju konkurentnosti pojedinačnih poljoprivrednih proizvođača na inostranom tržištu, je podsticanje njihovog udruživanja. Na taj način bi se omogućilo njihovo zajedničko nastupanje na tržištu, jačanje marketinških aktivnosti, ispunjavanje standarda i razmena znanja. Poljoprivredni proizvođači će u narednom periodu sami početi da se udružuju, ali uloga države je da nađe mehanizam da taj proces ubrza, donošenjem odgovarajućih podsticajnih mera, informisanjem i edukacjom u cilju formiranja svesti o pozitivnim efektima koje udruživanje donosi.

Srbija je stavila članstvo u Evropskoj Uniji u prvi plan. Međutim ovaj prioritet ne bi smeo da ugrozi razvijene odnose sa Kinom i Rusijom i zemljama CEFTE, kao ni sa drugim zemljama sa kojima je dostignut zavidan nivo međunarodne saradnje. Saradnja sa navedenim zemljama predstavlja ovom trenutku prednost naše zemlje u odnosu na zemlje u okruženju, jer na taj način možemo diversifikovati rizik, iako su i te zemlje pogođenje krizom i evidento je da će doći do usporavanja rasta pre svega kineske ekonomije, koja je u ekspanziji.

Imajući u vidu trenutnu geopolotičku i ekonomsku situaciju, kao i odnos zemalja EAES sa zemljama poput Kine, Indije, Brazila, možemo zaključiti da će nastavak i proširivanje saradnje Srbije sa zemljama EAES imati pozitivne implikacije na odnos Srbije sa zemljama koje nisu članice ove grupacije, a imaju izuzetne spoljnotrgovinske odnose za zemljama EAES.

Dakle neminovno je da će kako svetska , tako i naša privreda doživeti ozbiljan udarac, ali na nama je da tu recesiju dočekamo spremno. Pozitivno je to da se naša država nalazi u daleko boljem položaju, nego je to bio slučaj 2008. godine. Država je spremnija i reagovala je donošenjem paketa odgovarajućih ekonomskih mera na samom početku krize.

Na nama je da se nastavimo boriti sa svim onim problemima sa kojima smo se suočavali i pre krize, kao što su korupcija, visok nivo sive ekonomije, reforma javnog sektora, nedostatak organizacije udruživanja, mikro i malih preduzeća, koji čine 96% naših firmi i dr.

Pored toga neophodno je okončati proces privatizacije i fokus preusmeritu na jačanje sektora malih i srednjih preduzeća, koja treba da postanu motor razvoja naše zemlje. U svom daljem razvoju moramo biti svesni činjenice da dolazak stranih investicija ne može da reši sve probleme i da pored njihovog privlačenja moramo ulagati u sopstvene potencijale. Kada je reč o tehnološkom razvoju, inostranstvo mora ostati naš glavni izvor snabdevanja, uz permanentno i efektivno ulaganje u porast apsorbcione sposobnosti, kako bi se tehnologija koju uvezemo koristila na pravi način. Istovremeno treba stimulisati i sopstveni tehnološki razvoj, prvenstveno u oblasti informacionih tehnologije, koje su u poslednjih par godina postale značajni izvozni proizvod.

Kovid-19, iako veoma opasan virus, koji je u izolaciju stavio trećinu svetske populacije, vremenom će proći…Na nama je da odabaremo pravu reakciju.

Pred nama su dva izbora:

(1) da se godinama krijemo pod izgovorom ,,to su posledice pandemije na koje ne možemo uticati”, ili

(2) da ovo shvatimo kao poslednje zvono za uzbunu, da priznamo sebi da je ova situacija samo ,,ogolila” hronične probleme koje naša privreda vuče poslednje dve decenije i da bez odlaganja moramo da završimo davno započete reforme i jasno trasiramo put razvoja naše privrede u naredne dve decenije…

Vanredno stanje izazvano Korona virusom će proći za 60-90 dana. Krajnje je vreme da na osnovu našeg i svetskog sagledavanja njegovih negativnih društvenih i ekonomskih posledica iskoristimo to kao šansu za uvođenje nekog drugačijeg i funkcionalnijeg ,,vanrednog stanja” u društvu i ekonomiji. Ono treba da potraje minimum 5 godina, i za to vreme Srbija treba da otkloni sve uočene nedostatke, ne zbog EU ili bilo koga spolja, već zbog nas samih. To treba učiniti definisanjem dugoročnog plana društvenog i ekonomskog razvoja, jer samo dobro definisana i dosledno sprovedena strategija obezbeđuje kontinuitet u razvoju zemlje i daje dobre rezultate. Ako to uradimo postavićemo zdrave temelje za buduće generacije, i biti respektivni konkurenti na ino tržištu...Ako to sada ne uradimo, bićemo društvo koje konstatno počinje da ,,zida kuću od temelja“, bavićemo se improvizacijom, i ostati zauvek izgubljeni na maglovitom putu između Istoka i Zapada.

Posle ove krize svet neće definitivno biti isti, nećemo ni mi...Promenimo li svest, možemo da ovu opasnost pretvorimo u šansu, i to znatno pre drugih u našem okruženju.

Autor teksta: dr Srećko Bačevac

Koautor: Milica Simić , master ekonomista

(Telegraf.rs)