Da nam živi, živi rad! Ove godine Prvi maj dočekan bez uranka. Vreme je za "novo normalno doba"

Ovaj Prvi maj radnici dočekuju sa nečim što se zove "Novo normalno stanje", odnosno način na koji će društvo biti organizovano posle pobede u ratu protiv pandemije COVID-19 i način na koji će se raditi. Samo, izgleda da niko ne zna da kaže kako će to novo normalno stanje izgledati

Međunarodni praznik rada, 1. maj, obeležava se danas širom sveta. U Srbiji, ove godine nije počeo slavljem i prvomajskim urankom, i neće se nastaviti uz niz protesta kao što je to bilo ranijih godina.

Teme za vas

Praznik rada obeležava se 1. maja, na dan kada su radnici u Čikagu 1886. štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme. Trećeg maja došlo je do sukoba radnika koji su bili članovi sindikata i štrajkbrehera. U sukobe se umešala policija, a četiri pripadnika sindikata je ubijeno.

Narednog dana na Trgu Hejmarket anarhisti su organizivali demonstracije. Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca. Osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena.

Prvi maj u Srbiji obeležen je prvi put 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu.

Ovog petka, obeležavamo ga i proslavljamo u vanrednom stanju. Кorona kriza je promenela svet i pokazala svu sebičnost i nedostatke savremenog društva i jasno ukazala da svet više neće biti isti. Veliki teret korona pošasti izneli su radnici iz zdravstva, komunalnih službi, trgovine, vojnici...

Kažu, posle korone, ništa neće biti isto, naročito ne naši poslovi, ekonomski sistem, naše kancelarije...

Šta poručuju ove godine naši sindikati?

- Naš, radnički praznik 1. maj ove godine obeležavamo zabrinuti za svoje i zdravlje naših bližnjih, zabrinuti za elementarnu egzistenciju, za svoju i budućnost naše zemlje. Radnici i njihove porodice snose posledice otpuštanja, smanjenja plata i nebrige poslodavca koji, ponovo, pokušavaju da svoje poslovne promašaje socijalizuju i svale na leđa radnika i građana.

Ova kriza je pokazala da društvo počiva i zavisi od sveta rada i da njegovi interesi moraju da budu prioritet u svim sferama, a posebno u raspodeli bogatstva i uticaja. Na nama je da jasno i glasno kažemo da više ne pristajemo da se preko radničkih leđa rešavaju svi problemi društva, da bezuslovno zahtevamo da radnici i svi ljudi koji žive od svog rada postanu prioritet i zauzmu mesto koje svojim radom i zaslužuju.

Radnička prava, dostojanstvo rada i kvalitet života građana su jedina merila uspešnosti svake vlasti, a na radnicima i sindikatima je da se za to izborimo -  poručuju iz Asocijacije Nezavisnih i slobodnih sindikata (ASNS)

- 1. maj radnici širom Srbije dočekuju u karantinu, represiji, depresiji i strahu sa pitanjem, šta će biti sutra, hoće li teret pandemije pasti isključivo na njihova leđa. Neoliberalna ekonomska politika štednje pokazala je slabost u nedostatku infrastrukture i nedovoljnog ulaganja u zdravstveni sistem, uz ozbiljan nedostatak zdravstvenog osoblja. S druge strane, posebno se istakla naklonost prema stranim investitorima koji Srbiju i njen radni narod doživljavaju i tretiraju isključivo kao ogromno polje jeftine radne snage i profita.

Udruženi sindikati Srbije "Sloga" će u duhu međunarodne radničke solidarnosti i posle prvomajskog praznika nastaviti sa sindikalnom i političkom borbom za jačanje radničkih prava, za bolje plate, sigurnija radna mesta i uslove koji promovišu kulturni, humanitarni i ekološki napredak, uključujući zabranu rada nedeljom i ustanovljenju 35 – to časovne radne nedelje - navode u Slozi.

Čemu nas je naučila korona, kako su radnici s margine postali naši heroji

Radnici na osnovnim poslovima prete štrajkom širom sveta, kao uostalom i prethodih godina.

U nedeljama kojima je vladao korona virus, mnoge zemlje su shvatile šta znače radnici koji su ranije bili na margini, i končano je počelo da se ceni ono što oni rade. Gledali smo kako ljudi koji pakuju onlajn porudžbine, skladište namirnice i isporučuju robu preuzimaju neviđeni rizik, često za nisku platu u nesigurnim uslovima rada. Neki koji su pokušali da se bune su ućutkani, mnogi su zaraženi.

Ali, da li će se svet sećati svojih "novobitnih" radnika i posle, kada nestane socijalni i ekonomski šok? Biće to pitanje koje će se proklamovati i tokom budućih izbornih kampanja koje se spremaju širom sveta u mesecima koji dolaze.

Ovakva razmišljanja uglavnom dolaze svakih nekoliko decenija, što neki očekuju, a drugi negiraju. Povremeno se reformiše kapitalizam; Godine 1902, hiljade rudara pokazalo je Amerikancima opasnu, slabo plaćenu prirodu radne snage. Takođe, to je pomoglo pri sklapanju nove vrste socijalnog ugovora.

Gaj Rajder, generalni direktor Međunarodne organizacije rada kaže da je pandemija na najsuroviji način ogolela neverovatnu prekarizaciju i nepravdu u svetu rada, a istovremeno, kako kaže, sa očekivanim gubitkom radnih sati ulozi nikada nisu bili ovako veliki.

U autorskom tekstu "Novo normalno? Bolje normalno" Rajder konstatuje da vlade država suočene sa teškim zdravstvenim i privredni posledicama nastavljaju da "slušaju struku" u potrazi za najboljim rešenjima, dok u isto vreme zapostavljaju očigledne koristi od mnogo veće međunarodne saradnje u izgradnji neophodnog globalnog odgovora na globalni izazov.

"Novo normalno stanje", odnosno način na koji će društvo biti organizovano posle pobede u ratu protiv pandemije COVID-19 i način na koji će se raditi, smatra Rajder, ne zvuči baš uverljivo, jer izgleda da niko ne zna da kaže kako će to novo normalno stanje izgledati.

U tom kontekstu smatra da je 1. maj, Međunarodni praznik rada, prilika da se bliže pogleda novo normalno stanje koje se najavljuje, kao i da se počne sa radom na tome da ono bude bolje normalno stanjem - ne toliko za one koji već imaju mnogo, nego za one koji imaju premalo.

On podseća na upozorenja iz Svetskog programa za hranu o nadolazećoj pandemiji gladi pokrenutoj desetkovanjem sredstava za život ljudi u neformalnoj ekonomiji - u kojoj za život zarađuje šest od deset ljudi na planeti. Upozorava da je posledica pandemije i dalji neobuzdani porast nejednakosti jer virus pravi brutalnu diskriminaciju protiv najsiromašnijih i nemoćnih.

On ističe značaj dostojanstva u radu, termina koji je pre pola veka upotrebio Martin Luter King i dodaje da je virus istakao esencijalnu a ponekad i herojsku ulogu ljudi koji rade tokom pandemije.

On očekuje da će do Prvog maja sledeće godine pritisak od opasnosti COVID-19 biti iza čovečanstva i dodaje da će ostati zadatak da se izgradi budućnost rada koja se suočava sa nepravdama koje je pandemija istakla.

1. maj 1886. godine

Tog dana u Čikagu, 1886. godine, oko 40.000 američkih radnika stupilo je u generalni štrajk, zahtevajući bolje uslove rada, izražene u paroli "tri osmice" - po osam sati rada, odmora i slobodnog vremena. Organizatori su prethodno predočili probleme i neposredne zahteve poslodavcima i vlastima.

Protest na koji je odgovoreno represijom, zbog brutalne reakcije vlasti i poslodavaca, a potom i niza žrtava, postao je neka vrsta simbola borbe za prava obespravljenih. Protesti su započeli 1. maja, a do najoštrijih sukoba s policijom došlo je narednih dana, 4. i 5. maja, kada su se sukobi proširili i van Čikaga.

Policija je zapravo pokušala da razbije protestne skupove i dovede do podele manifestanata, što se završilo ozbiljnim sukobima u kojima je bilo brojnih žrtava i među demonstrantima odnosno štrajkačima i među policajcima. U sukobima s policijom u Čikagu ubijeno je najmanje šest i ranjeno oko 50 radnika, a veliki broj je uhapšen. Pet radničkih vođa osuđeno je docnije na smrt, a trojica na robiju.

U znak sećanja na velike manifestacije obespravljenih, i njihovu odlučnu borbu, na Prvom kongresu Druge internacionale 1889. godine, odlučeno je da se 1. maj obeležava masovnim skupovima, demonstracijama i prigodnim manifestacijama, u znak sećanja i opomene.

Na Drugom kongresu 1891. godine 1. maj je i formalno proglašen za Međunarodni praznik rada. Postupno, tokom poslednjih godina 19. veka i prvih godina 20. veka, 1. maj je sve masovnije prihvatan i obeležavan, vrlo često i širokim protestnim manifestacijama.

U Srbiji, 1. maj je prvi put obeležen kao Praznik rada 1893. godine, protestnim skupovima u Beogradu. Prvomajske proslava u seoskim sredinama u Srbiji počele su najpre u selu Dubona, kod Mladenovca, dve godine docnije.

Praznik rada je posle Drugog svetskog rata, najmasovnije obeležavan u socijalstičkim zemljama, kada su održavane parade i slične manifestacije. Poslednjih godina, prvomajski protesti ponovo dobijaju vidove protestnih okupljanja.

Prema Zakonu o državnim praznicima, prvomajski praznik se u Srbiji neradno obeležava dva dana. Ove godine, na snazi je policijski čas.

(V.B.)