Kako je Spomenka sa platom od 350 evra sagradila kuću: Većinom se držala jedne formule

"Moguće je bilo školovati se, moguće je posle toga zaraditi, moguće je živeti pristojno"

Spomenka Žepec,  sertifikovani DISC trener opisala je svoje životno iskustvo u jednom intervjuu za hrvatske medije ali i to kako je vrlo mlada i sa malim primanjima krenula u poduhvat koji joj je na kraju uspeo. 

Evo deo odluka i njenog razmišljanja koje su je vodile kroz život:

- Nekako mi se čini da se novac i ja poštujemo i ne možemo jedan bez drugog. Novac podrazumeva mene i ja njega. Ne shvatamo se olako, jedni moramo druge zaslužiti.

Odrasla sam u konzervativnoj porodici što se tiče novaca. Moj tata je imao moto da se troši ono što se ima. Vladao je osećaj da je sve moguće, da sve možemo ostvariti.  Moguće je školovati se, moguće je posle toga zaraditi, moguće je živeti pristojno.

Tim smerom je išla formula koje sam se većim delom držala. Zapravo nisam o tome aktivno razmišljala, samo sam osećala samopouzdanje i veru.

S 27 godina sam odlučila da sagradim kuću. Tada sam radila u poreskoj upravi u Varaždinu i mesečno sam zarađivala 2 400 kuna. Nekome bi se to činilo totalno riskantno, no meni nije, osećala sam kako je to nešto što treba da uradim. Zadala sam sebi petogodišnji plan da sagradim kuću bez kredita.

I sve se počelo konkretizovati čim sam krenula. Dobila sam zemljište od roditelja i prvu finansijsku injekciju. S tim novcem plaćen je arhitekta, sva sila administracije, priključaka i kuća je dobila zidove.

Sledećih 5 godina trajalo je završavanje i uređenje kuće i okoline od moje plate.

Prve godine sebi nije ništa kupila, ni od garderobe, prenosi Poslovni dnevnik. 

-Nije mi bilo teško, nisam patila, zapravo sam bila jako oduševljena gradnjom. Sama sam napravila svaki detalj te kuće. Ispekla sam zanat saradnje s majstorima kao i dosta napredni kurs pregovaračkih veština.

Nisam ostala na maloj plati Poreske uprave nego sam se zaposlila u privatnoj farmaceutskoj firmi gde mi je svakih 6-12 meseci rasla plata.

Kad sam ušla u preduzetničke vode, početno sam se osigurala akcijama.

I kad sam počela zarađivati, nevoljno sam trošila jer ko zna šta će biti na jesen ili 6 meseci. Preduzetnička nepredvidivost me ubijala. Nisam bila navikla na finansijsku neizvesnost. Te misli su me stavljale u skučen prostor straha od budućnosti.

Preduzetnik kontinuirano prolazi oscilacije i kontinuirano mu je potrebna vera. Držim se stare kineske poslovice: Čega nema, to nije.

U problemu ili krizi ću razmišljati kad ju je osetim kako se približava, dok je nema, ona ne postoji. I kad dođe, uradiću najbolje što znam, to je sve što mi treba.

(Telegraf Biznis)