24. mart, 24 godine kasnije: "NATO bombardovanje je delovalo katastrofalno po našu ekonomiju"

Procena je da nas je 78 dana NATO agresije koštalo do 100 milijardi dolara

Nažalost, današnji dan nije nešto što se obeležava lepim povodom, ali ga moramo pomenuti. Pre tačno 24 godine, 24. marta 1999, začule su se prve sirene koje su najavile NATO agresiju na Srbiju.

Posledice po našu zemlju su nemerljive, osećamo ih još uvek, i tako će biti trajno - barem kada govorimo o ljudskim životima.

Teme za vas

Sa druge strane je ekonomija Srbije, za vreme i nakon NATO bombardovanja, čime ćemo se baviti u ovom tekstu. Teško je izvesti tačnu "računicu" kolike su ekonomske štete, jer treba uzeti u obzir i one indirektne faktore, kao i loš politički imidž Srbije u to vreme.

Domaći ekonomisti su, povodom godišnjice početka NATO bombardovanja, za Tanjug ocenili da je još uvek upitno koliko je zaustavljen, ili trajno izgubljen potencijal Srbije za razvoj.

Iako se procene štete bombardovanja, tokom 78 dana 1999. godine, kreću do 100 milijardi dolara, Ivan Nikolilć sa Ekonomskog instituta i autor časopisa MAT kaže da država nikada formalno nije uradila završni račun i obračun svih tih gubitaka, kako direktnih, tako i indirektnih ili indukovanih, koji su i najizraženiji.

- Postojale su ad hok studije pojedinačnih instituta i NVO, kao popis uništene državne imovine od Građevinske direkcije 2006. godine. Prema tim procenama, direktni troškovi su se kretali od četirili ili pet milijardi (dolara), a sa indirektnim i indukovanim dostizali su 40 milijardi, prema proceni G17 2000. godine. Takođe, Ekonomski institut je u to vreme radio svoje analize sa većom štetom koja je išla 50 milijardi - rekao je Nikolić.

Istakao je da procena direktne štete i nije toliko bitna, koliko to da je NATO bombardovanje delovalo katastrofalno na ekonomiju Srbije.

- Medijska slika o Srbiji tih meseci uoči bombardovanja, koja i bila napravljena kako bi se opravdala NATO agresija, trajno su unazadili ekonomiju Srbije i predstavili je kao ekonomsku pariju u Evropi. Etiketirali nas najgore moguće u takvom ambijenti, tako da niko normalan nije pomišaljao na poslovanje sa nama - kazao je Nikolić i istakao da treba uzeti u obzir i izgubljeni humani kapital, izgubljenu perpsektivu, kao i dugoročne posledice koje su predodredile sudbinu Srbije, a verovatno, ekonomski gledajući, i regiona.

Nikolić kaže da je trebalo da prođu decenije da bismo, sa postignutom političkom stabilnošću, ostvarili značajnije kontakte sa spoljnim okruženjem i predstavili Srbiju u svetlu koje zaslužuje i privučemo veće strane investicije. Kada je reč o direktnoj ekonomskoj šteti, navodi da je istorijski minimum industrijske proizvodnje zabeležen u maju 1999. godine, ne samo u odnosu na 1998, pošto je prosečna proizvodnja 1999. zbog bombardovanja bila niža za 25,6 odsto.

- U tom trenutku je nivo fizičkog obima industrijske proizvodnje bio niži za pet odsto i u odnosu na minimum koji je zabeležen u januaru 1994. u jeku hiperinflacije. U odnosu na januar 1989. kada je formalno krenula tranzicija, nivo iz maja 1999. je bio niži za 81,6 odsto, dakle tek negde 18 odsto proizvodnje s početka tranzicije je tada zabeleženo. To je zaista bilo katastrofično, to je bilo dno, i od tog trenutka Srbija se vratila vek unazad - naveo je Nikolić za Tanjug.

Kaže da smo, nakon postizanja Dejtonskog sporazuma, počeli da se oporavljamo, kao i da je tokom leta 1997. prodat Telekom i ta ušao, za to vreme i za nas, prilično veliki novac. Krenula je industrija da se opravlja, čak i 1998. uprkos negativnim tendencijama pred kraj godine, zbog loše atmosfere i zaoštravanja pred bombardovanje.

- Sve što je usledilo nakon toga, i političke promene i potpuno novoi ekonomski koncept i privatizacija, na neki način je bio ograničen tim nepovoljnim događajima koji su kulminirali 1999. godine. Ovaj stručnjak dalje kaže i da sada za rat u Ukrajini postoje različite procene štete i da su Svetska banka i MMF dale procenu da direktna šteta iznosi više od 400 milijardi dolara.

Analitičar Bojan Stanić, iz Sektora za strateške analize Privredne komore Srbije, kaže da prvo treba imati u vidu da je pod uticajem sankcija od 1992. do 1995. godine privreda Srbije već značajno bila usporena, pa i umrtvljena.

- Mnoge kompanije su morale da optuštaju radnike, izgubile su i veliko unutrašnje tržište bivše Jugoslavije, a svakako i međunarodno. Onda je došlo do oporavka 1996, 1997. i 1998. godine, kada su bile relativno visoke stope rasta, u proseku oko pet procenata. I kada se desilo bombardovanje, imali smo nagli pad privredne aktivnosti, meren stopom BDP-a koja je bila minus 18 odsto, Ali, opet i ta stopa je bila uslovno rečeno niža, bio je manji pad nego što je bilo, na primer, 1992. i 1993. godine - priča Stanić za Tanjug i dodaje da je srpska privreda već značano tada izgubila svoj potencijal, kao i da je tokom bombardovanja, pre svega, na meti bila infrastruktura i određeni industrijski kompleksi, od kojih mnogi već nisu ni radili svojim kapacitetom iz, na primer, 1989. godine.

- Ipak, direktna posledica bombardovanja je bila ta što je Srbija, na primer, ostala odsečena od svojih prirodnih, poljoprivrednih, industrijskih i drugih resursa na teritoriji KiM. Zatim, što je počela da se smanjuje i saradnja, pre svega politička, između Beorgada i Podgorice, što je na kraju dovelo i do nezavisnosti Crne Gore. To je imalo duboke posledice, koje se na neki način osećaju i danas - navodi Stanić.

Napominje da je bombardovanju, svakako, prethodio veliki udar na privredu početkom 90-tih godina, što je, kako je rekao, "zacementiralo lošu deceniju za privredu Srbije".

- Bila je procena oko 100 milijardi dolara, a onda su to posle određeni analitičari spuštali na 60 milijardi, ali u svakom slučaju šteta je bila ogromna ako se uzme u obzir i trajno izgubljeni potencijal.

Građevinska direkcija Srbije je objavila u martu 2006. bilans uništenih građevina tokom NATO bombardovanja. Prema toj studiji, uništena su 54 objekta putne infrastrukture, od čega su 44 mosta, 18 objekta železničke infrastrukture od čega 17 mostova i 148 objekta visokogradnje, gde se ubrajaju stambeni i javni objekti.

Ova studija nije uzela u obzir privatne zgrade i kuće. Prema nekim procenama, ukupan gubitak društvenog proizvoda je iznosio 40 odsto. Na konferenciji za štampu 3. aprila 2001. godine, tadašnji predsednik SRJ, Vojislav Koštunica, izjavio je da ukupna šteta iznosi oko 300 milijardi dolara.

(Telegraf Biznis)