"Ovo radim da preživim": Đurđica dane provodi prodajući ručni rad i starine, penzija nedovoljna za režije

Sajam antikviteta na Britanskom trgu u centru Zagreba već decenijama predstavlja nezaobilaznu stanicu za ljubitelje starina. Svake subote i nedelje, ovaj prostor postaje riznica uspomena gde se može pronaći bukvalno sve - od stilskog nameštaja, knjiga i gramofonskih ploča, preko nakita i posuđa, pa sve do polovne odeće i raznih sitnica. Međutim, iza šarenila štandova krije se i druga strana medalje: za mnoge prodavce, mahom penzionere, ovo nije zabava ili hobi već nužna dopuna skromnim kućnim budžetima.

Među onima koji vikende provode na "Britancu" je i gospođa Đurđica, čija priča Đurđice najbolje ilustruje borbu sa troškovima života.

Teme za vas

Od ručnog rada do preprodaje

Đurđica je na ovom sajmu prisutna već više od 20 godina. Njen štand krase šeširi, kape, rukavice, drago kamenje i figure anđela.

- Prvo sam sama izrađivala nakit i heklala, ali kako sam starija, sve mi je teže da heklam, a i teško je naplatiti takav ručni rad - iskrena je Đurđica.

Pokušala je, kaže, i sa prodajom starinskog nameštaja, ali je odustala jer ga je teško prenositi, pa se odlučila na manje predmete koje je lakše nositi, ali i prodati. Ipak, ni sa tim nije lako. Na štandu ima izložene skupocene šešire koje prodaje za oko 50 evra, iako im je realna vrednost oko 200, ali interesovanje je slabo.

Internet diktira cenu

Iskustvo ju je naučilo da najbolje prolaze stvari koje ljudi vide na internetu, ali samo ako im se cena drastično spusti.

- Najviše prodate ono što na internetu košta 100 evra, a vi ga date za pet. Na primer, vide da drveni anđeli na internetu koštaju 100 evra, a ako ga ja prodam za 10, puna šaka brade. Recimo, kožna torba - vide da je onlajn 200 evra i ako ja tražim 20, onda će kupiti. Ali ako stavim cenu od 100 evra, nema šanse - objašnjava Đurđica svoju prodajnu strategiju.

Posebnu pažnju privlače i specifični komadi, poput zlarinskih korala (crveni jadranski koral). Jednom su joj ih tražili, pa ih je nabavila i nanizala nekoliko ogrlica koje sada čekaju kupce. Za njih ne planira da se cenka, kako kaže, ako se ne prodaju, imaće ko da ih nasledi.

Penzija ne pokriva ni režije

Đurđica ističe da se ovim poslom bavi isključivo zbog male penzije koja iznosi  svega 500 evra.

- To zaista nije ni za režije, a kamoli za život. Neki put, kad nemam novca, prodam i ispod cene tek da se proda i da pomognem sebi. Nije da se od ovoga može živeti, ali je pomoć -  kaže ona i dodaje da su troškovi zakupa visoki.

Samo za polovinu klupe za četiri nedelje mora da izdvoji skoro 100 evra, a tu su i troškovi rezervacije, pijačarine ("placovine") i suncobrana. Sve to treba prvo zaraditi da bi se tek onda došlo do nekog profita.

"Radije bih bila na hodočašću"

Kupci su razni, ali penzioneri retko kupuju - oni uglavnom dolaze da ponude svoje stvari na prodaju. Turistima nije previše oduševljena jer vole da spuštaju cene, a bilo je, kaže, i nekoliko krađa.

Na kraju, Đurđica priznaje da joj nije lako da vikende provodi na trgu.

- Nisam tu da mi prođe vreme, vremena nemam za bacanje. Već mi je i muka od svega toga, žao mi je što gubim nedelju ovde. Radije bih bila na Sljemenu, na nekom vašaru ili hodočašću. Ima lepih stvari koje se mogu raditi nedeljom - zaključuje ova penzionerka.

(Telegraf Biznis/Mirovina)