Panika zbog 100.000 otkaza: Fabrike se zatvaraju, gazde traže povećanje radnih sati

Dok se najveće automobilske kompanije suočavaju sa padom dobiti, zatvaranjem fabrika i desetinama hiljada otkaza, sve je više poslodavaca i ekonomista koji tvrde da bez dužeg radne nedelje nemačka industrija više neće biti konkurentna. Sindikati se tome oštro protive, ali pitanje je može li najmoćnija evropska industrija sebi da priušti 35-časovnu radnu nedelju.

Nakon niza loših vesti iz industrijskog sektora formirao se širok krug ekonomista, preduzetnika i menadžera koji zagovaraju povratak na 40-časovnu radnu nedelju. Predsednik uprave logističke kompanije Jungheinrich Lars Brzoska nedavno je sažeo njihov stav jednom rečenicom: "Moramo se vratiti na 40-časovnu radnu nedelju u industriji, bez povećanja plata", piše Focus.de.

Teme za vas

Takvi zahtevi dolaze u trenutku kada nemačka automobilska industrija prolazi kroz jedan od najtežih perioda poslednjih godina. Najveći nemački proizvođač automobila Volkswagen planira da ukine do 100.000 radnih mesta širom sveta. Prema informacijama koje su se pojavile u medijima, četiri fabrike - Hanover, Emden, Cvikau i Nekarsulm, mogle bi biti zatvorene. Nadzorni odbor bi 9. jula trebalo da raspravlja o novom programu štednje, a kompanija govori o "dubinskim" merama, što u korporativnom rečniku znači da više ništa nije isključeno, pa ni promene radnog vremena.

Kriza se širi celim sektoromProblemi Volkswagena ne pogađaju samo tu kompaniju. Prema medijskim izveštajima, proizvođač automobila planira da prekine saradnju sa Boschom na razvoju sistema autonomne vožnje. Inicijalno je u projekat uloženo oko 1,5 milijardi evra, ali tehnologija se, uprkos velikim ulaganjima, više ne smatra dovoljno konkurentnom.

Istovremeno se i Bosch suočava sa promenom na vrhu kompanije. Stefan Hartung odlazi sa mesta predsednika uprave 30. juna, a od 1. jula nasleđuje ga Kristijan Fišer. Službeno je reč o odlasku na sopstveni zahtev, ali promena dolazi usred duboke krize koja pogađa dobavljače automobilske industrije.

Mere štednje sprovodi i Mercedes. Kompanija je odložila isplatu posebnog dodatka predviđenog kolektivnim ugovorom – takozvanog transformacionog dodatka u visini od 18,4 odsto mesečne plate, na 2027. godinu. Istovremeno uprava želi da sa radničkim savetom razgovara o produženju radnog vremena bez povećanja plata.

Povećanje produktivnostiPoslovni rezultati pokazuju razmere problema. Mercedes je tokom 2025. godine prepolovio dobit na 5,3 milijarde evra, dok je u prvom tromesečju 2026. ostvario dodatni pad dobiti od 17,2 odsto.

U takvim okolnostima Brzoskine izjave dobijaju dodatnu težinu.

- Moramo ponovo da povećamo produktivnost. A oni koji žele da rade više, trebalo bi da imaju mogućnost da rade više. Ovako ćemo propasti, a tada na kraju više niko neće imati posao - rekao je, upozoravajući na moguće posledice ako se ništa ne promeni.

Podaci pokazuju zašto deo privrede smatra da su promene neophodne. U zapadnoj Nemačkoj u metalnoj i elektroindustriji uglavnom važi 35-časovna radna nedelja, dok je na istoku standard 38 sati. Kolektivni ugovori dozvoljavaju sklapanje ugovora na 40 sati, ali samo za ograničen broj zaposlenih, najčešće između 13 i 18 odsto radne snage. U Baden-Virtembergu kolektivni ugovor jasno propisuje da nedeljno radno vreme bez pauza iznosi 35 sati.

Jedinični troškovi radaIstovremeno, prema podacima Instituta nemačke privrede (IW), jedinični troškovi rada nemačke industrije tokom 2024. bili su 22 odsto viši od proseka 27 uporedivih zemalja, kao i 15 odsto viši nego u ostatku evrozone. Od 2018. godine jedinični troškovi rada porasli su za 18 odsto, dok je realna bruto dodata vrednost industrije pala za tri odsto.

Drugim rečima, rad je postao skuplji, a industrijska proizvodnja manje vredna. Ni ukupni troškovi rada ne idu u prilog nemačkoj konkurentnosti. Tokom 2025. prosečan trošak jednog radnog sata iznosio je 45 evra, što je čak 29 odsto više od proseka Evropske unije od 34,90 evra. U Francuskoj je sat rada koštao 44,30 evra, u Italiji 32 evra, dok su Poljska i druge istočnoevropske zemlje znatno jeftinije. U prerađivačkoj industriji trošak sata rada u Nemačkoj dostigao je čak 49,50 evra, pokazuju podaci Destatisa.

Protivnici dužeg radnog vremena često ističu kako zaposleni sa punim radnim vremenom ionako rade oko 40 sati nedeljno. Zagovornici promena smatraju da je to pogrešno poređenje.

Prosečno radno vreme

Kako ističu, fabrike ne konkurišu nacionalnim prosecima nego proizvodnim pogonima u drugim državama. Volkswagen tako ne upoređuje produktivnost fabrike u Volfsburgu sa prosekom nemačkih zaposlenih, nego sa fabrikama u Bratislavi, Kečkemetu ili Čatanugi, gde su ključni faktori broj odrađenih sati, produktivnost i troškovi rada.

Prema podacima Eurostata, prosečno stvarno nedeljno radno vreme u Evropskoj uniji tokom 2025. iznosilo je 35,9 sati. Grčka je prednjačila sa 39,6 sati nedeljno, dok su Bugarska i Poljska beležile po 38,9 sati. Nemačka se ne nalazi među državama u kojima se radi najviše.

Za dužu radnu nedelju zalaže se i deo nemačkih ekonomista. Predsednik instituta Ifo Klemens Fuest izjavio je da se o više slobodnog vremena može razgovarati samo uz rast životnog standarda.

Direktor Instituta nemačke privrede Mihael Hiter ranije je pomenuo mogućnost uvođenja 42-časovne radne nedelje. Članica nemačkog Saveta ekonomskih stručnjaka Monika Šnicer poručuje da se za 35 sati ne može uraditi jednako koliko i za 40.

Ravnoteža poslovnog i privatnog životaSličan stav zauzima i predsednik nemačkog udruženja poslodavaca Rajner Dulger.

- Bilo bi dobro kada bismo ponovo kod većeg broja zaposlenih krenuli prema 40-časovnoj radnoj nedelji - rekao je.

Predsednik udruženja Gesamtmetall Stefan Volf već godinama zagovara duže radno vreme i protivi se četvorodnevnoj radnoj nedelji uz punu platu. Još 2020. godine predložio je dva do četiri dodatna radna sata nedeljno bez povećanja plate. Zagovornici promena smatraju da Nemačka ne može istovremeno da skraćuje radno vreme, povećava plate, finansira sve veće socijalne doprinose, uvodi strože propise i očekuje da će industrija ostati konkurentna.

Primeri Volkswagena, Boscha i Mercedesa, upozoravaju oni, pokazuju šta se dešava kada razvojni projekti ne uspeju, troškovi rastu, a radno vreme ostane gotovo nepromenjeno. Tada se više ne raspravlja o jednom dodatnom satu rada nedeljno, nego o zatvaranju fabrika. Sa druge strane, sindikati upozoravaju da se problemi produktivnosti ne smeju rešavati na račun zaposlenih.

U međuvremenu se rasprava preselila i u političku sferu. Nemački kancelar Fridrih Merc zalaže se za fleksibilnije radno vreme, dok ministarka privrede Katerina Rajhe smatra da rasprave o četvorodnevnoj radnoj nedelji i ravnoteži između privatnog i poslovnog života trenutno nisu prioritet. Time je pitanje radnog vremena postalo jedna od najvažnijih rasprava o budućnosti nemačke privrede i konkurentnosti njene industrije.

(Telegraf Biznis/Dnevno)