Trampov megaposao: Amerika dobija kontrolu nad 65 milijardi barela u Venecueli, ali postoji veliki problem

Sjedinjene Američke Države i Venecuela sklopile su sporazum koji bi mogao potpuno da promeni odnose na svetskom tržištu nafte. Američki predsednik Donald Tramp nazvao ga je „najvećim naftnim dogovorom u istoriji“, a iza bombastične izjave krije se aranžman koji bi američkim kompanijama otvorio pristup ogromnim venecuelanskim rezervama.

Prema dosad objavljenim informacijama, sporazum obuhvata 17 naftnih polja sa procenjenim dokazanim rezervama od oko 65 milijardi barela. Predviđeno je da nova kompanija, formirana uz učešće privatnog partnera, dobije prava na razvoj tih polja na čak 100 godina, dok bi SAD imale 55 odsto efektivnog udela u njenoj proizvodnji.

Teme za vas

Venecuela, sa druge strane, očekuje ogroman priliv kapitala. Vlada Delsi Rodrigez procenjuje da bi sporazum mogao da privuče više od 100 milijardi dolara ulaganja u naftnu industriju i donese više od 209 milijardi dolara poreskih prihoda državi.

Ali upravo tu počinje najvažniji deo priče.

Nafta postoji, ali problem je kako je izvući

Venecuela ima najveće dokazane rezerve nafte na svetu, procenjene na oko 303 milijarde barela. Paradoks je u tome što zemlja sa toliko nafte proizvodi višestruko manje nego što bi njene rezerve sugerisale.

Proizvodnja je godinama padala zbog nedovoljnog ulaganja, dotrajale infrastrukture, sankcija, političke nestabilnosti i problema u državnoj naftnoj kompaniji PDVSA. Prema dostupnim podacima, proizvodnja je u julu iznosila oko 1,16 miliona barela dnevno, što je i dalje daleko ispod istorijskih maksimuma.

Dodatni problem je kvalitet velikog dela venecuelanske nafte. Reč je o veoma teškoj sirovoj nafti koju nije jednostavno preraditi. Za njenu obradu potrebna su specijalizovana postrojenja, takozvani upgraderi, čija izgradnja košta milijarde dolara.

Drugim rečima, Venecuela nema problem sa količinom nafte. Ima problem sa sposobnošću da tu naftu pretvori u novac.

Upravo zato bi američki kapital i tehnologija mogli da budu presudni.

Zašto Amerika želi baš ovu naftu?

SAD već imaju ogromnu sopstvenu proizvodnju, ali Venecuela predstavlja nešto drugačije: izuzetno velike rezerve koje se nalaze relativno blizu američkog tržišta.

Prema objavljenim detaljima, američke kompanije bi imale pristup venecuelanskoj nafti, dok bi deo američkih kupovina išao u strateške rezerve SAD i za potrebe vojske. Američki zvaničnici smatraju da bi nova kompanija mogla da postane drugi najveći korporativni vlasnik dokazanih rezervi na svetu, odmah iza saudijskog Aramkoa.

To daje sporazumu dimenziju koja prevazilazi klasičan poslovni aranžman.

Vašington istovremeno dobija potencijalni izvor dodatne nafte, američke kompanije dobijaju veliki investicioni prostor, a Venecuela dobija ono što joj je godinama nedostajalo – kapital i tehnologiju.

Hoće li zbog toga pojeftiniti benzin?

Ovo je pitanje koje najviše zanima obične građane, ali odgovor je mnogo manje spektakularan od Trampovih najava.

Ne treba očekivati da će ovaj sporazum odmah oboriti cenu goriva.

Venecuelanska infrastruktura je u lošem stanju i potrebno je obnoviti naftne bušotine, cevovode, rafinerije, terminale i druge objekte. Za to će biti potrebne godine i desetine milijardi dolara.

Energetska analitičarka Ejmi Majers Džafe sa Univerziteta u Njujorku ocenila je da bi sporazum mogao biti koristan dugoročno, ali da neće promeniti cenu benzina na američkim pumpama preko noći.

Slično upozorenje stiže i od Kevina Buka iz kompanije ClearView Energy Partners. On smatra da Venecuela ima prostor da značajno poveća proizvodnju, ali da se ulaganja tog obima ne mogu pretvoriti u veliki dodatni obim proizvodnje za nekoliko meseci.

To znači da je ovo pre svega višegodišnja energetska strategija, a ne mera koja će trenutno rešiti problem visokih cena goriva.

Najveći rizik nije nafta, već politika

Postoji još jedan veliki problem - šta će se dogoditi ako se politička situacija u Venecueli ponovo promeni?

Energetski stručnjak Klej Sigl iz Centra za strateške i međunarodne studije upozorio je da je za privlačenje desetina milijardi dolara neophodna dugoročna politička stabilnost. Poseban problem predstavljaju skupa postrojenja potrebna za preradu teške venecuelanske nafte.

Isti problem istakao je i Kris Kenedi iz Blumberg ekonomiksa, koji upozorava da bi politički rizik mogao da obeshrabri kompanije od velikih ulaganja. Investitori moraju da računaju i na mogućnost promene vlasti u Vašingtonu ili Karakasu i pitanje da li bi buduće vlasti poštovale ovakav aranžman.

To je posebno važno jer potencijalni investitori ne ulažu milijarde dolara samo u bušotine, već u posao čiji je horizont nekoliko decenija.

Dogovor koji menja odnos snaga

Za Venecuelu je ovo pokušaj ekonomskog izlaska iz višegodišnje krize. Za SAD je mnogo više od poslovnog ugovora.

Ako bi plan bio sproveden u punom obimu, Vašington bi dobio dugoročan pristup jednom od najvećih nerazvijenih naftnih potencijala na svetu, dok bi američke kompanije dobile mogućnost da ulažu u obnovu industrije koja je nekada proizvodila znatno više nego danas.

Delsi Rodrigez tvrdi da Venecuela ovim sporazumom ne gubi vlasništvo nad svojim prirodnim resursima i da je cilj da zemlja ponovo postane velika energetska sila. Istovremeno, deo venecuelanske javnosti i političke opozicije dogovor smatra previše povoljnim za SAD i strahuje da bi zemlja mogla izgubiti kontrolu nad svojim najvrednijim resursom.

Zato će prava vrednost ovog sporazuma biti poznata tek za nekoliko godina.

Ako američki kapital uspe da obnovi proizvodnju, popravi infrastrukturu i vrati venecuelansku naftu na svetsko tržište u mnogo većim količinama, 65 milijardi barela moglo bi da postane jedan od najvažnijih novih izvora nafte za globalno tržište.

Ali ako politika ponovo blokira ulaganja, ako se kompanije uplaše promena vlasti ili ako obnova infrastrukture bude skuplja i sporija od očekivane, Trampov „najveći naftni posao u istoriji“ mogao bi godinama ostati upravo to – veliki dogovor na papiru.

Za sada je sigurno samo jedno: Amerika je napravila ogroman korak ka venecuelanskoj nafti. Koliko će iz tog podzemnog bogatstva zaista uspeti da izvuče - tek će se videti.

(Telegraf Biznis)