Dve Argentinke u pohodu na Evropu: Došle u CG na sezonski rad, a prvo što su ih naučili je "Đe si, mačko?"

Vreme čitanja: oko 3 min.

Džesika je prethodno boravila u Turskoj i, kako priča za Telegraf Biznis, oduševljena je tom zemljom, ljudima, ponudom poslova

Foto: Bojana Đorđević

Geografska distanca između Buenos Ajresa i Podgorice, vazdušnom linijom, iznosi maltene 12.000 kilometara.

Ipak, da ništa nije isuviše daleko ili komplikovano, kada postoje želja i jak motiv, potvrđuju životne priče dve predivne Argentinke, Elijane Karuso i Džesike Fernandes.

Obe imaju po 36 godina i obe su iz istih, privatnih i emotivnih razloga, rešile da napuste svoju rodnu el pais (zemlja) i da nove životne avanture započnu na Starom kontinentu.

Međutim, na ovo uzbudljivo putovanje nisu krenule zajedno.

Upoznale su se u Crnoj Gori, ovog leta, radeći zajedno u jednom hotelu u Tivtu, kao pomoćno osoblje u kuhinji.

Podsećamo i da se Argentina tokom većeg dela 2023. bori s inflacijom iznad 100%. Pezos je ove godine izgubio oko 25% svoje vrednosti u odnosu na dolar, uprkos striktnoj kontroli kapitala, a većina Argentinaca kupuje dolare na nezvaničnim tržištima.

Džesika je prethodno boravila u Turskoj i, kako priča za Telegraf Biznis, oduševljena je tom zemljom, ljudima [uprkos kulturološkim razlikama], kao i ponudom poslova, zaradom.

Sa druge strane, to u Crnoj Gori baš i nije slučaj. Barem kada govorimo o radu i naknadi za rad.

Takođe je radila i u Libanu.

- Smešteni smo u jednoj kući, nadomak hotela, nas 16. Uglavnom su svi iz Crne Gore, osim nas dve iz Argentine, jedne Ukrajinke i Rusa koji je u međuvremenu otišao - pričaju Elijana i Džesika, saglasno.

Njih dve dele sobu sa devojkom iz Ukrajine, a cela kuća raspolaže sa samo dva kupatila.

- Nije lako, posebno kada nam se pokvari klima, a usred leta smo, treba svi da stignemo na red za tuširanje... Na poslu su svi korektni prema nama, ali zarada nije motivišuća. Kada prođe sezona, idemo dalje u potrazi za poslom i domom - ističu Argentinke koje su nam otkrile i šta su prvo naučile u Crnoj Gori.

- Ja sam se okretala dobrih mesec dana na ulici, misleći da me neko zove, jer sam svuda oko sebe čula "Đe si, đe si", a budući da se ja zovem Džesika [sa mekšim đ], bila sam ubeđena da viču "Džesi, Džesi" - kaže nam lepa Argentinka kroz smeh, a druga dodaje:

- Prvo što su me ovde naučili, indirektno, bilo je "Teško meni" i "Đe si, mačko".

Inače, Crna Gora i, konkretno Tivat, ovih dana obiluju digitalnim nomadima, koji dolaze iz Rusije, SAD, Evrope, Azije, sa Bliskog Istoka, ali što se tiče uslužnih delatnosti, tu je situacija malko drugačija.

Tivat / Foto: Telegraf.rs

Kako saznajemo od Elijane i Džesike, do pre 15, 20 dana, u hotelu u kojem rade na doručku bi bilo i do 200 gostiju u istom momentu, a sada je pomalo zatišje, iako je špic sezone. Na neki način, radnicima to i odgovara, jer je primetan deficit radne snage u svim kategorijama hotelijerstva i ugostiteljstva, od recepcije do kuhinje.

Kada je reč o samom tempu rada, organizovan je po smenama, tako da su devojke na nogama već u 7h ujutru, spremne da posluže goste na doručku, ili ostaju sve do 22.15h uveče.

Kada prođe letnja sezona u CG, odlaze u Španiju na odmor, a potom se na kratko vraćaju u Argentinu nakon skoro dve godine, da posete porodicu. Nakon toga, kupuju sledeću kartu pravac Starog kontinenta, jer su odlučne da on bude njihov dom - barem još neko vreme, a možda i para siempre (zauvek).

I dok Elijana razmišlja gde će se sledeće nastaniti i u kom poslu oprobati, Džesika bi volela da to ponovo bude Turska.

Inače, primetili smo da u Crnu Goru masovno stiže i radna snaga iz Nepala, mahom mlade žene koje slabo govore čak i engleski jezik, a zaposlene su kao sobarice.

(Telegraf Biznis)