Sve o vraćanju oduzete imovine: Njive s 40 naslednika, opstrukcije, zastrašivanja i koliko to košta

*Cilj nam je da proces restitucije privedemo kraju i da imamo kontrolu *Najteže ide sa građevinskim zemljištem *U našim postupcima, neko će dobiti pola miliona evra, neko će vratiti kredit, neko podići životni standard. To je ono što me čini zadovoljnim

Da li se restituciji nazire kraj, šta još ima da se radi, koliko je tačno vraćeno bivšim vlasnicima? Kako izgleda metodologija obračunavanja, da li je pravedna? Koje su opstrukcije pri restituciji? Kako rešiti problem napuštenih objekata i da li ima još nešto što nam traže poput Belog Dvora?

Teme za vas

O svemu tome za Telegraf Biznis govori Strahinja Sekulić, direktor Agencije za restituciju.

"Najdramatičnije je bilo u toku agrarne reforme poljoprivrednog zemljišta i kod nacionalizacije zemljišta iz 1958. godine", priča u intervjuu za naš portal Sekulić koji je dugo godina na čelu ove institucije.

"Najveći problem postoji u mentalnom sklopu, naročito na lokalu. Deo administracije pokušava da netaktičnom moći i nekom vrstom zastrašivanja utiče na nas".

"Nedovoljna efikasnost evidencije dovodi do tog faktičkog stanja".

"Samo u Beogradu, na Vračaru imate više od 3.000 novih vlasnika. Kada svedete sve na odnos vlasnik - zakupac, dinamika privrednih odnosa je čistija".

"Postoji mnogo interesa koje treba suzbiti da bi se restitucija sprovela kako zakon nalaže".

"Lično, nikada ne bih prodavao obveznice koje će ljudi dobiti restitucijom. Imovina je imovina".

• Da li se restituciji nazire kraj? U kojoj smo fazi sada?

- O upehu najbolje govore obim i vrednost imovine koja je vraćena bivšim vlasnicima.

Statistika je, možda, dosadna, ali najprecizniji mogući odgovor na to pitanje jeste skoro 80 odsto obrađenih zahteva.

Nekadašnji vlasnici, odnosno njihovi naslednici mogu da upišu svoje ime na oko 95 odsto poslovnih objekata i stambenih zgrada, kuća i stanova, kao i na oko 60 odsto poljoprivrednog zemljišta, koje su potraživali od države.

Kada je reč o novčanom obeštećenju radi se na koeficijentu na osnovu koga će biti isplaćena imovina, koja ne može da se vrati u naturalnom obliku.

• Kako uopšte teče proces, šta se potražuje?

- Imamo tri trpa restitucije: Prva je restitucija imovine crkve i verskih zajednica. Zatim građansku i treću, odnosno onu po zakonu o uklanjanju posledica od holokausta.

• Kako to izgleda u praksi?

- Što se tiče prve, crkvama se daje puno pravo na restituciju, to znači da se vraća imovina u celosti gde je moguće naturalno. Gde nije, ide zamenska. Treći slučaj je ako ne može ni jedno ni drugo, onda ide novčano obeštećenje u punom iznosu. To je tzv. puna restitucija.

Drugi tip se odnosi na Zakon o vraćanju imovine, a zbog obimne restitucije, narod se opredelio za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje. Jednostavno zvuči ali radi se o procesu koji je počeo 1945. godine.

Kod građanskog vraćanja je važno da to danas bude u javnoj svojini kao i da postoje naslednici.

Dalje, postoje slučajevi koje je država izuzela, ili je jednostavno privatizovano i ne postoji način obeštećenja. To je složen postupak i sada smo u fazi donošenja koeficijenta koji će tačno da utvrdi koliko je to obeštećenje.

• O kolikoj vrednosti se radi?

- Sa Poreskom upravom smo radili na tome i procenili smo da je reč o iznosu od više od 13, 6 milijardi evra. To je vrednost imovine koja se ne može vratiti.

• A određeno je dve milijarde evra?

- Kapaciteti države su takvi da je nemoguće isplatiti taj iznos u potpunosti. Određeno je dve milijarde evra koje će biti isplaćene s korigovanim koeficijentom. Kada stavite u kontekst i poredite cifre, to je otprilike između 14 i 15 odsto procenjene vrednosti.

• Da li je to pravedno?

- To ne zvuči pravedno. I možda nije realno. Ali Zakon o o vraćanju oduzete imovine je prošao Venecijansku komisiju i ne može se pozivati na to da je neustavan. Odnosno, on se ne može kao zakon preispitivati pred evropskim sudovima.

Da li je pravedno ili nije, ako saberete iznose i vrednost imovine koja je vraćena, vidite da se to meri milijardama evra.

Nijedna država nije u potpunosti obeštetila stare vlasnike. Mi smo doneli Zakon o restituciji koji ima odredaba koje štite i budžet i državnu imovinu. On je liberalan i daje prava svima. Ali morate da znate i da se restitucija uvek odvija u okvirima mogućnosti države.

• Koliko je maksimalan iznos za isplatu?

- Maksimalni iznos obeštećnja je 500.000 evra, odnosno toliko je ukupno obeštećenje po osnovu oduzete imovine jednog vlasnika. Naravno, imate imovinu koja vredi i više od 5 miliona, ali takođe, neće biti često ni da neko uzme tih 500.000.

• A ona druga strana?

- Neke su jako male cifre. Postoji na primer, parcela u unuštrašnjosti Srbije koja sama po sebi ne vredi mnogo,  a ima 40 naslednika. Dođete na kraju do iznosa koji je zanemarljiv.

Predložili smo Vladi donošenje koeficijenta. Tako da je to sada zakonska obaveza. Ubuduće će obeštećenje biti i u okviru obveznica.

• Da li će i tim obveznicama moći da se trguje na našoj berzi?

- Zakon predviđa da se može trgovati tim obveznicama na našoj berzi. One se mogu kupovati i prodavati na istoj.

Najverovatnije je da će vlasnici moći da ih prodaju bankama jer one imaju kapacitet da vremenski sačekaju dospeće. Bilo je nekih priča da ne treba dozvoliti to trgovanje, što mislim da nije dobro jer ne možete osporiti trgovanje imovinom.

Drugo je što ja lično nikada ih ne bih prodavao.

Više bih voleo da građani čuju stručnu pomoć iz ugla vlasnika obveznica šta mogu da urade. Naše tržište kapitala je nerazvijeno i nema dobre mehanizme zaštite vlasnika hartija od vrednosti.

• Pominje se u javnosti da postoje otpori koji su naročito izraženi povodom vraćanja građevinskog i poljoprivrednog zemljišta? Koji su tu izazovi?

- Najdramatičnije je bilo kada je bila agrarna reforma poljoprivrednog zemljišta i kod nacionalizacije zemljišta iz 1958. godine. Inače, postoji 41 zakon za oduzetu imovinu.

Mogli bi se napisati tomovi knjiga o tome šta se sve dešavalo sa građevinskim zemljištem decenijama unazad.

Iz ovog ugla, prevazišli smo izazove. Sada kada govorim o njima, govorim o prošlosti.

U jednom delu administracije postoji mentalitet, neki se proglašavaju kao neki zaštitnici državne imovine, to je najveći problem, u mentalnom sklopu, naročito na lokalu. U interesnim sferama posebno kada se radilo o privatizacijama. Pokušavali su da oduzmu državnu imovinu od same države.

Tu su bili otpori. Mi smo ih savladali donošenjem odluka koje su potvrđivane i na sudovima, pa smo i te otežavajuće okolnosti eliminsali, kojima se naš pravni stav lako brani.

Teže ide s vraćanjem na rubnim delovima gradova jer se mešaju poljoprivredno zemljište, bespravna gradnja, legalizacija i građevinsko zemljište. Negde gde možemo da vratimo zemljište u naturi, donosimo odluke. Gde ne možemo idemo na obeštećenje.

Ali ima taj deo koji pokušava da netaktičnom moći i nekom vrstom zastrašivanja da utiče na nas. Mislimo da treba da odustanu od toga. Nemaju šanse.

• Otkuda samouverenost za to?

- Restitucija je pitanje između države i zahteva građana. Dinamičan je proces i nikada nije jednostavan. Mi u tom procesu prvo poštujemo zakon, ne možemo vraćati nešto što je država izuzela.

Sve se rešava u okviru državnih organa i to je meni razlog za optimizam. Ako se nešto rešava izvan sistema to znači da sistem ne funkcioniše.

Za Agenciju sam tražio i sproveo da bude isključivo postupak između građana i države. Ne treba nam pomoć. Ni novčana ni savetodavna.

• Šta vam je najteže u tom procesu?

Najteže je vraćati građevinsko zemljište.

• Zašto?

- Najneuređenije je. U jednom trenutku najgore stanje u našoj zemlji se ticalo donešenja bilo čega oko građevinskog zemljišta.

Zbog bespravne gradnje stanje je haotično i loše u poslednje tri decenije. Zakon je dao prednost bespravnoj gradnji u odnosu na restituciju. To se nakači jedno na drugo. Nedovoljna efikasnost evidencije dovodi do tog faktičkog stanja.

Vi danas imate bespravnu gradnju na mestima koja su predmet restitucije. I to posle 2011. godine, koja po zakonu zamrzava stanje imovine.

• Šta vam tada preostaje?

- Država ne može da radi prenamenu. Bespravni objekti koji su sagrađani na mestima koja su predmet restutucije ne mogu biti legalizovani. Niti bivšem vlasniku možemo da vratimo objekat koji je u postupku legalizacije.

Ipak, činjenično stanje na terenu je drugačije. Gradi se, ozakonjuje se. Mi ne znamo suštinski i formalno pravno kako do toga nekada dođe.

• Gde je onda da lepša strana vašeg posla? Ona na koju ste ponosni?

- Dobar osećaj je kada nekome vratimo imovinu. Istina, može to nekada da bude razdor u familiji, ali nadam se da je to izuzetak.

U našim postupcima, neko je dobio imovinu, neko vrlo značajnu, neko drugi je uspeo da vrati kredit, da reguliše stambeno pitanje... Ukoliko mu se podigao životni standard to je još bolje i to me čini zadovoljnim jer ljudi koji to ostvare budu srećniji.

Neće imovina doneti sreću sama po sebi, da se razumemo. Ali će građani biti autonomniji i stabilniji sa svojom imovinom. Shvatate da je život nekome makar u ekonomskom smislu promenjen na bolje.

Drugi deo priče, vraćanje poslovnih prostora i stanova po gradovima širom Srbije. Proširena je mogućnost da ljudi te prostore na efikasan način koriste. To znači da više nema složenih i često sumnjivih procedura izdavanja prostora posebno preduzeća, nego sada imate vlasnika.

• Možete li da nam navedete primer?

- Samo u Beogradu, na Vračaru imate više od 3.000 novih vlasnika. Kada svedete sve na odnos vlasnik - zakupac, uz naravno plaćanje poreza, dinamika privrednih odnosa je čistija.

Ako vlasnik stavi enormnu cenu, niko mu neće doći. Zastupnik sam liberalne ekonomije, ali svakako mislim da do resursa treba da dođem po fer tržišnim uslovima. Kakve veze ima investitor s tuđom imovinom, ukoliko nema nameru da je prisvoji? Izvolite kupite zemljište od privatnog vlasnika, od građana ili države.

• Čime se uglavnom bave ljudi koji potražuju imovinu?

- Ono što sam mogao primetim, većina ljudi je iz srednje klase. Nema nešto mnogo bogatih. Ima i siromašnih i budete srećni kada njima nešto vratite.

Zidovi ne donose novac, nego rad. Neko će te objekte izdavati, naučiti da posluje sa njima. Nečije dete će možda skupiti za školarinu...Može i da se proda na kraju, ali opet imaćete finansijsku korist.

• U Srbiji će uskoro drastično biti povećane kazne za vlasnike objekata koji su pod zaštitom, a koji ne poštuju Zakon o kulturnim dobrima, da li tu ima nešto i pod vašom ingerencijom?

- Nema, ali i mi imamo jedno ograničenje kod vraćanja imovine u vezo sa kulturnim dobrima, a to je da se ne vraćaju objekti od izuzetnog kulturnog značaja. Nema ih mnogo, ali to je na primer, Studenica.

Stara kulturna dobra se vraćaju, ali mora da se poštuje Zakon o kulturnom nasleđu, to znači da i ako dobijete, imate ograničenje i pravila kako se sa tim dobrom raspolaže.

• Epilog oko Belog Dvora jeste da je država vlasnik. Pomenuli ste sada Studenicu, da li ima još takvih objekata, u tom rangu po važnosti za državu i građane?

- Ima u Kikindi. Reč je o starom, tradicionalnom mlinu Suvača. Interesantna je sudbina tog mlina i uspeli smo da objekat ne bude vraćen. Gotovo slučajno.

Postoje i neke zgrade u centru, u Knez Mihailovoj.

• Stari, napušteni objekti u prestonici su višegodišnji problem, a reč je uglavnom o atraktivnim lokacijama, kako rešiti to, šta vi mislite?

- To nije pitanje samo za restituciju, već pitanje koje u Beogradu postoji već 30 godina.

Uvek može poreski da se optereti neki objekat jer je interes grada da ga stavi u funkciju i da se vrši pritisak da se otuđi. Ne samo iz ekonomskih razloga, već i komunalnih. Znamo za mnoge takve koji prave ogroman problem stanarima okolo.

Možda ne može da se ospori imovina, ali niko vam ne može osporiti kao državi da poreskim pravom i načinima opteretite vlasnika. Pravo svojine podrazumeva i neku obavezu.

Moje iskustvo govori da se tu radi najčešće oko porodičnih sporova, nisu jasni pravno imovinski odnosi. Ali nezavisno od toga, država ima svoje interese, Grad svoje i ima pravo da vrši jedan legelan pritisak da se to reši. To je sistemsko pitanje.

• Da se vratimo sada na konkretne cifre - šta je do danas vraćeno starim vlasnicima kroz proces restitucije u Srbiji?

- Šta smo i da li smo uopšte radili najbolje govore ove cifre.

Građanska restitucija: 4.831 poslovni prostor, 1.048 stanova, 1.152 zgrade, što je ukupno 7.031 objekat površine 522.000 kvadratnih metara. Od toga građevinskog zemljišta 473 hektara, šumskog 5.852 hektara, poljoprivrednog zemljišta 67. 127 hektara.

Kroz konfesionalnu restituciju Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) ukupno 56.575 hektara zemljišta. 24.787 hektara poljoprivrednog, 32.000 šuma i šumskog zemljišta, 82 hektara građevinskog zemljišta. Više od 50.566 kvadrata objekata.

Rimokatoličkoj crkvi 1.724 hektara zemljišta i više od 23.000 kvadratnih metara objekata.

Svim ostalim verskim zajednicama je vraćeno 5.358 hektara zemljišta, 231 hektar poljoprivrednog i šuma i više od 19.000 kvadrata objekata.

• Čest je slučaj da se nešto označi kao predmet restitucije, a praksa pokazuje da se to povezuje sa Crkvom?

- Agencija je uvek otvorena i uvek svi mogu da pitaju da li je određena parcela predmet restitucije i da li je konkretno crkva potražuje.

Da, imamo primere da se često blokira neka investicija jer neko kaže: "To je crkvena imovina". Ne možemo da kontrolišemo da li će neko da stavi zabelešku da je nešto predmet restitucije, ali možemo da damo informacije.

Lično sam hteo celu bazu da stavim na raspolaganje online, ali nam to onemogućava Zakon o zaštiti podataka ličnosti.

• Možemo li sada govoriti o rokovima?

- Nema ih trenutno. Imamo mi svoje interne. Doneto je 78 odsto odluka. Više nema komplikovanih predmeta jer su uglavnom rešeni, već samo složenih po obimu. Neke najduže odluke se protežu na 4 godine.

Naravno, postoje i procesi žalbe i tužbe, to je realnost od koje ne možemo da pobegnemo.

• Govorili smo o ciframa, ali, hoće li biti novca?

- Zasada je ovih dve milijarde. Uz razumevanje gneva bivših vlasnika restitucija se uvek sprovodi u okviru realnih ekonomskih parametara. Država ima pravo da obustavi restituciju ukoliko se ispostavi da to ugrožava makroekonomsku stabilnost u zemlji.

• Šta trenutno radite i šta vam je ostalo za naredni period?

- Sve su nam snage usmerene da ovaj postupak koji je jako komleksan privedemo kraju i da do kraja imamo kontrolu. To se lako kaže. Ali postoji mnogo procesa i interesa koje treba suzbiti da bi se restitucija sprovela kako zakon nalaže.

Prećutnom saglasnošću, dopuštamo da ponekad arbitriraju ljudi koji nemaju veze s državom i koji uporno potkopavaju autoritet državnih organa. Postupak bi trebalo da bude kompromis i za građane i za državu i realan.

Demagogija u ovom postupku košta milijarde. Jedno popuštanje u postupku košta stotine miliona evra.

Imate i domino efekat. Morate da baratate podacima, a mi ih imamo. Država ima finansije.

A na kraju krajeva, nije dobro ni da država bude dugo izložena ovom procesu.

Da li ste vi upoznati sa restitucijom, tražite li nešto vaše nazad?

(Vesna Bjelić)