Bonovi za hranu, gorivo u kantama, karton prodaja, redovi: Ovako smo živeli u crnoj ekonomiji devedesetih

Mnoge stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo i koje nam se podrazumevaju, tada su bile luksuz

Nebrojeno smo mnogo puta tokom proteklih decenija čuli čuveno "kao da smo se vratili u devedesete" kao metaforički prikaz haosa - bilo geopolitičkog, ekonomskog, ili ličnog...Zanimljivo je da to najčešće izgovaraju upravo oni koji devedesete nisu ni okusili.

Tih čuvenih devedesetih, ali i u godinama koje su im prethodile, vladala su neka pravila svojstvena samo tom vremenu, a ljudi su ih se pridržavali, koliko god im danas delovalo kao da se to događalo nekom drugom, kao da su o tome samo čitali, a ne i doživeli.

Teme za vas

Mnoge stvari koje danas uzimamo zdravo za gotovo i koje nam se podrazumevaju, tada su bile luksuz. Krenuimo od početka, malo pre devedesetih.

Par-nepar

Osamdesete su godine, tenzije se u geopolitičkom smislu gomilaju, sukobi i nesuglasice počinju da krckaju krhki duh slovenski, a svet je pogođen naftnom krizom. Jugoslavija na nestašicu goriva odgovara uvođenjem sistema vožnje "par-nepar", a potom i bonova za kupovinu goriva.

Šta to znači? To znači da su oni koji su na kraju registarske tablice imali paran broj, automobile mogli da voze ponedeljkom, sredom i petkom, dok su oni sa neparnim brojem mogli da ih koriste ostalim danima. Ovu meru ubrzo menja sistem kupovine goriva na bonove kojim se ograničava broj litara koje neko legalno može da kupi.

Gorivo u flašama od sokova

Potom stižu i devedesete. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 1992. godine uvodi nam sankcije kojima se zabranjuje izvoz i tranzit robe i transfer finansijskih sredstava. Goriva nema, pa ipak, vozači tačno znaju kod koga mogu da kupe švercovane litre. Opremaju se kanisterima, praznim flašama od soka i kreću u lov.

Manji deo se odmah sipa u rezervoar, ostatak se čuva kao najvrednije blago, jer ako bi nekome zafalilo, nije bila retkost sakriti se na parkingu, ubaciti crevo u tuđi rezervoar i kao na slamku izvući benzin. Zato su po hodnicima kuća često stajale pune flaše ovog tečnog blaga.

"Sledeće godine u ovo doba..."

Čuvena želja Del Boja i Rodnija iz Mućki za većinu ljudi iz devedesetih bar je u jednom trenutku bila ispunjena. Do miliona u kućnom budžetu te 1993. godine dovela je hiperinflacija uzrokovana ratom, raspadom države, gubitkom jedinstvenog tržišta, sankcijama i štampanjem velike količine novca.

- Za čuvenu novčanicu od 500 milijardi dinara sa Jovanom Jovanovićem Zmajem nije maltene ništa moglo da se kupi. Evo, i dalje ih imamo nekoliko ispresovanih u knjigama, za uspomenu - kaže Jelena A. (70) za Telegraf Biznis.

Redovi ispred prodavnica

Danas se ljudi utrkuju da pronađu recepte za tortu bez jaja, džem bez šećera, palačinke bez mleka...ali, tada, za tadašnje domaćice nestašica osnovnih namirnica bila je ravna paklu.

Džem se nije mogao spremati, davalo se suvo zlato za kilo šećera.

- Ulje, šećer, brašno, hleb i mleko kupovalo se na bonove ili potvrde. Nije moglo da se kupi više od dva litra, ili prema broju članova domaćinstva - ko ima decu do sedam godina staru, dobijao je malo više. Tačno si imao prodavnicu u kojoj si to mogao da kupiš, sećam se kod nas su to bile tri najbliže prodavnice prema adresi stanovanja - kaže Slobodanka M. (60) za Telegraf Biznis.

Kupovina na kartonima

U vreme inflacije i sankcija, kada su rafovi bili prazni, gotovo da i nije postojao drugi način za kupovinu osim na kartonskim kutijama koje su se u svim delovima gradova pojavljivale i nestajale kao utvare.

- Dok jedan prodaje, drugi motri na policiju. A na kartonima svega - od kozmetike, deterdženata koji jedno vreme nigde nisu mogli da se kupe, pa su domaćice pravile sapune od sala i abrazive od jaja, preko odeće, pa do piratskih muzičkih i filmskih diskova - pričaju svedoci ovog doba.

Uprkos zabranama, ratovima, zatvorenim granicama, otvorili su se putevi šverca - preko Crne Gore, Bosne, Krajine, Mađarske, Rumunije, Bugarske.

Cigareta "ni za lek"

- Cigarete nismo imali, duvan se kupovao po ulicama, ljudi brzinski rasprostru kartonsku kutiju, stave nekoliko kesica duvana, ili kutija cigareta i prodaju pre dolaska policije. A cigarete su nam donosili oni koji su bili mobilisani, jer su tada oni jedini imali cigarete kao sledovanje. Znam ljude koji su iz očaja pušili čaj od nane - priča Slobodanka.

Da je šverc cigareta cvetao i tada i da se pušilo šta god padne pod ruke, dokaz je to što je omiljeni hobi dece bio sakupljanje kutija od cigareta. Prodavale su se cigarete bez akciznih markica.

"Devize, devize"

Danas na svakom uglu imamo menjačnicu, a ništa drugačije nije bilo ni devedesetih, kada se na svakom uglu nalazio - diler deviza. Nelegalan, doduše.

Privlačili su ljude čuvenim zovom "devize devize", koji bi se čuo kada pri prolasku pored čoveka koji, na prvi pogled, čeka nekoga. Dok gleda u pod, ili nehajno oko sebe ispustio bi ovaj zvuk koji se vremenom pretvorio u prepoznatljivo "zzz, zzzz".

- Od trenutka kada dobijemo platu na ruke, do trenutka kada izađemo sa posla, plata potpuno izgubi vrednost. Dileri na svakom koraku bili su tada jedini spas da se nešto od tog novca sačuva. Stajali bi ispred firmi na dan isplate plate i čekali radnike. Svi su znali gde i mimo toga mogu da ih nađu, ali ih niko nije dirao - objašnjavaju sagovornice Telegrafa i dodaju da je kupovina deviza bila nelegalna, ali da se samo tako menjao novac.

(Telegraf Biznis)