Nekada jelo sirotinje, danas restoranski specijalitet: Koliko Srbi plaćaju tanjir popare u restoranu?

Pravljena od starog hleba, mleka i sira, popara je nekada bila simbol štedljivosti i snalažljivosti domaćica. Danas se može naći i na jelovnicima beogradskih restorana, gde tanjir ovog tradicionalnog jela košta oko 400 do 500 dinara.

Pre nego što je postala jelo koje se traži na jelovnicima tradicionalnih restorana, popara je bila simbol domaćinske snalažljivosti. U vremenima kada se hrana nije bacala, a svaki dinar imao svoju težinu, stari hleb nije završavao u kanti, već u loncu. Uz malo vode ili mleka, sira, kajmaka, masti ili ulja, nastajao je topao i zasitan obrok koji se pripremao brzo i od namirnica koje su već bile u kući.

Teme za vas

Popara je tako postala deo kuhinje u kojoj se štedelo, ali se nije odustajalo od toplog obroka. U različitim krajevima Srbije pripremala se na različite načine. Negde se hleb kuvao u vodi i začinjavao mašću, dok su se u drugim domaćinstvima dodavali mleko, sir ili kajmak. Osnovna ideja bila je ista: iskoristiti ono što postoji i od jednostavnih sastojaka napraviti obrok koji može da zasiti celu porodicu.

Upravo ta nekadašnja skromnost danas čini poparu zanimljivom i iz ekonomskog ugla. Jelo koje se u domaćinstvima pripremalo gotovo bez dodatnih troškova postalo je deo ponude restorana koji tradicionalne recepte predstavljaju kao gastronomski doživljaj. Razlika između kućne i restoranske cene pokazuje koliko se u ugostiteljstvu, pored namirnica, plaćaju priprema, rad, prostor i usluga.

Od starog hleba do restoranskog doručka

Popara se i dalje može pronaći na pojedinim beogradskim jelovnicima, a cene pokazuju da tradicionalno jelo ne mora nužno da bude skupo ni kada se jede van kuće.

U restoranu Walter na Novom Beogradu, prema javno dostupnom jelovniku, porcija popare koštala je 400 dinara. Priprema se od somuna, mleka, kisele pavlake, kajmaka, feta sira i tucane paprike. Iako je reč o jednostavnom jelu, dodaci mu daju bogatiji ukus i čine ga konkretnijim obrokom. Navedena cena potiče iz jelovnika ažuriranog u februaru 2025. godine, pa je pre objavljivanja treba proveriti.

Nešto skuplja je „Notina popara“ u restoranu Nota, u Grčića Milenka na Vračaru, gde je u javno dostupnom jelovniku zabeležena cena od 490 dinara. Ova verzija priprema se sa kajmakom i pančetom, što je čini izdašnijom u odnosu na najjednostavniji recept koji se nekada spremao u domaćinstvima. Jelovnik je ažuriran u martu 2026. godine.

Ove dve cene pokazuju da se popara u beogradskim restoranima može naći po ceni od oko 400 do 500 dinara, ali ne predstavljaju pregled svih lokala u Srbiji. Ponuda nije široko zastupljena, a cene zavise od sastojaka, veličine porcije i politike restorana.

Koliko košta popara kada se pravi kod kuće?

Najveća prednost popare oduvek je bila u tome što se priprema od namirnica koje većina domaćinstava već ima. Stari hleb predstavlja osnovu, a za jednostavnu verziju potrebni su još voda ili mleko, malo masnoće i so. Dodavanjem sira ili kajmaka dobija se bogatije jelo, ali se povećavaju i troškovi.

Zbog toga nije moguće navesti jednu univerzalnu cenu domaće porcije bez preciznog recepta, količine sastojaka i aktuelnih maloprodajnih cena. Ipak, ako se koristi hleb koji je već kupljen i koji bi inače ostao neiskorišćen, dodatni trošak može biti znatno manji nego u restoranu. Ako se, međutim, koriste sveže mleko, kvalitetan sir i kajmak, računica se menja.

Razlika između domaće i restoranske pripreme nije samo u ceni namirnica. Restoran mora da pokrije zarade zaposlenih, zakup prostora, energente, poreze i druge troškove poslovanja. Zato čak i jelo čija je priprema jednostavna na jelovniku može imati cenu višestruko veću od troška osnovnih sastojaka.

Tradicionalna jela ponovo dobijaju tržišnu vrednost

Popara nije jedini primer jela koje je od skromnog porodičnog obroka postalo deo restoranske ponude. Sličan put prošli su kačamak, cicvara, prženice i komplet lepinja. Ugostitelji tradicionalna jela koriste kako bi se razlikovali od ponude standardnih doručaka, sendviča i omleta, dok gosti u njima prepoznaju ukuse detinjstva i domaće kuhinje.

Takva ponuda može da bude zanimljiva i za gastronomski turizam, naročito kada se tradicionalna jela povezuju sa lokalnim proizvodima i načinom pripreme karakterističnim za određeni kraj. Ipak, kod hrane koja je nastala iz potrebe da se uštedi, postoji i zanimljiv paradoks: ono što je nekada bilo jeftino upravo zato što se pravilo od ostataka, danas se prodaje kao deo autentičnog gastronomskog iskustva.

Popara zato priča dve ekonomske priče. Nekada je predstavljala način da se iskoristi svaki komad hleba i prehrani porodica uz minimalan trošak. Danas pokazuje kako tradicija može da dobije novu vrednost na tržištu, ali i koliko se promenio odnos prema hrani.

Za one koji žele da se vrate ukusima detinjstva, računica je jednostavna: kod kuće je popara i dalje jedno od jela koje se lako i povoljno priprema, dok je u restoranu potrebno izdvojiti nekoliko stotina dinara za gotov obrok. Nekada je bila simbol siromaštva i snalažljivosti, a danas je podsetnik da i najjednostavnija jela mogu da pronađu mesto na savremenom jelovniku.

(Telegraf Biznis)